Архива Ознака: Антика

Др Мира РУЖИЋ – КОМИНИ (MUNICIPIUM S…) У СВЕТЛУ НОВИХ ИСТРАЖИВАЊА

Археолошко налазиште Комини код Пљеваља познато је археолошко
налазиште још током XIX века. У раду је дат кратак историјат истраживања
који нас подсећа на великане светске и наше археологије, истраживаче овог
римског града у залеђу провинције Далмације. Приказани су резултати си-
стематских археолошких ископавања некропола I и II, обављених у периоду
од 1964. до 1976. године, али и нови подаци добијени ископавањима лока-
литета I’pac) током 2007. и 2008. године. Они нам употпуњују слику о граду
који је доживео нагли процват крајем II века, врвео од живота током III века,
а потом се средином IV века угасио. Мистерију његовог нестанка донекле
нам осветљавају ископавања обављена 2009. године у селу Отиловићи. Ту
је, поред остатака античке некрополе, откривена и ранохришћанска црква с
гробницом.

Александар ЛОМА – ИЗ ИСТОРИЈЕ ТОПОНОМИЈЕ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА

У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.

Проф. др Светлана ЛОМА – ПРОБЛЕМИ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ, УРЕЂЕЊА И СТАНОВНИШТВА МУНИЦИПИЈА S.

У римско доба горње Подриње и Полимље налазило се на источном рубу провинције Далмације. Граница према Горњој Мезији ишла је развођем Дрине и Ибра. У предримско доба то је била забачена област, ван главних путева којима је римска војска продирала у унутрашњост Балкана.

Мр Гордана ТОМОВИЋ – ТРАГОВИ СТАРОГ РУДАРЕЊА У ТОПОНИМИЈИ ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА

Према гледишту једног ономатолога по двоструком средњенемачком изговору речи Zech – Tech за рударску јаму, добила је име река Ћехотина, што би требало да значи: река која протиче кроз рудишта. То, наравно, није тачно. Зна се, наиме, да име Ћехотине потиче од старе српске основе тјех – од које је изведен назив Тјешен за изворишни предео и крак реке.

Бранка ГУГОЉ – ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ РИМСКИХ НАДГРОБНИХ СПОМЕНИКА ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА

Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.