АПСТРАКТ: У раду се полази од сазнања да у Турској, где су до 1912. припадала и Пљевља и у Црној Гори до 1918. нису вршени званични статистички пописи становништва. Дају се орјентациони подаци савременика о броју становника, занатских и трговачких радњи у вароши Пљевља који се доста разликују. Аутор наводи и коментарише прикупљене податке о броју становништва у Пљевљима и суседним местима из новоослобођених крајева из 1919. и резултате званичних статистичких пописа о броју становништа 1921. и 1931. (укупно и према полу, вероисповести, занимању и писмености), као и попис зграда, станова и стоке.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пљевља, Црна Гора, Србија, попис, становништво, мушки, женски, веросиповест, занимање, писменост.

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.)
1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским
државицама. Турска је покушапа револуцијом да преуреди саму себе и тако
учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу
као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе
сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузе-
ти према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора
и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала
проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле
су мањевише изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно
вријеме биле су само проматрачи.

Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и
невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам
(Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и
испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка
гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арна-
утима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обим-
них књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још
једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им би-
ли вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и
др., играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе,
као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије
објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој
у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати истори-
чари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али
су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу
приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог
доба.

Ријека Тара, дуга 140 километара, најдужа је ријека у Црној Гори. На
дужини од 78 километара, од Прошћења и манастира Добриловине до Шће-
пан Поља, протеже се горостасни кањон Таре, најдужи и најдубљи у нашој
земљи и Европи, а други у свијету (послије кањона Колорадо у САД). На
читавој овој дужини, Тара се пробија кроз стрме литице високе и преко 1000
метара.1 Ужа кањонска долина Таре улази у подручје националног парка
Дурмитор, чији је један дио под заштитом UNESCO-a, као једна од зона
посебне заштите2 и заштићена је од стране Програма „Човјек и биосфера“
(МАВ).

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.