Прва писана запажања о старинама пљеваљског краја потичу из пера
дубровачких посланика који су се 1792. године, на путу у Цариград, наш-
ли у Пљевљима (Таслиџи). Међутим, тек су крајем XIX столећа започета
проучавања античких споменика и натписа из Пљеваља, од којих су неке
објавили Момзен и Артур Еванс – знаменити енглески археолог који је
Пљевља посетио крајем XIX столећа. Убрзо, 1899. године, уследила су
и прва ископавања о којима је писао К. Пач, да би после више од шест
деценија, 1964. године, у Коминима била започета систематска архео-
лошка истраживања заштитног карактера, којима су руководили др Дра-
гослав Срејовић и др Александрина Цермановић-Кузмановић, професори
археологије на Филозофском факултету у Београду. Овим ископавањима,
спроведеним у две истраживачке кампање (од 1964. до 1967. године и од
1970. до 1975. године), обухваћена је само некропола у Коминима, док је
пространо и утврђено насеље остало неиспитано. Резултати истраживања
превазишли су очекивања и највећих оптимиста, јер је садржај откривених
гробница и гробова био изузетан. Сетимо се само надалеко чувене дијатрете
и прелепог златног накита који је красио лепотице из античких Пљеваља
(Цермановић-Кузмановић 1998).

Први контакти Европе и ислама сежу у далеку прошлост, у VII век, када
Арабљани након освајачких успехау Малој Азији, покушавају да заузму Ца-
риград (674-678), док прва муслиманска држава на европском тлу настаје
у VIII веку, када су здружено арапско-берберске снаге из северне Африке
освојиле тло Шпаније, дарујући име мореузу који су прешли – Гибралтар,
по војсковођи који је предводио поход. Исламско друштво оставило је тра-
га не само у историји оних европских области које су биле саставни део
Омејадског емирата (Шпанија), односно Абасидског и Фатимидског кали-
фата (Сицилија), већ и јужних и централних области данашње Француске.
Процес реконкеисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тач-
ку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао
је не само поновно освајањс територија, већ и брисање свих друштвених,
цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са
тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку
почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снаж-
но закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Ев-
ропу. Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне про-
мене у друштвеним и конфесионалним односима.

Насеља на српском етничком простору нашла су се на удару османске војне силе почев од Маричке битке 1371. године. Без обзира на повремене застоје и унутрашње проблеме, Османлије су током XV века изашле на европску политичку позорницу као респектабилна војна и политичка сила и значајан чинилац историјских збивања.

Хусеин-пашина џамија, ремек дјело исламске архитектуре, по свему судећи подигнутаје 1569. године (сл. I).1 Изградио је као своју задужбину Хусеин-паша Бољанић, Бајрам-агин син,2 родом из села Бољанић, које се налази око 20 km удаљено од Пљеваља.

Од укидања Пећке патријаршије 1766, до Берлинског конгреса 1878, чије
одлуке су донеле значајне геополитичке промене на Балканском полуострву,
Пљевља и пљеваљски крај су, после Мостара, били међу најзначајнијим
деловима Херцеговачке митрополије.2 То потврђује како активан духовни
живот манастира Свете Тројице, тако и постојање већег броја цркава и ма-
настира на подручју Пљеваља и околине.