Архива Ознака: Стеван Самарџић

Радоман Ристо МАНОЈЛОВИЋ – ОБНОВА МАНАСТИРА ДОВОЉЕ (Извјештај о радовима током 1999. године)

Током 1999. године, Завичајни музеј из Пљеваља започео је са
реализацијом пројекта обнове зарушеног манастира Довоље. Овај средњевјековни
споменик културе и позната српска светиња посвећана Успењу Пресвете
Богородице смјештен је на десној обали ријеке Таре, у селу Премћани, 45
километара јужно од Пљеваља. У писаним изворима први пут се помиње 1513.
године, мада се још увијек поуздано не зна ни његов ктитор ни тачно вријеме
изградње. Народно предање каже да је грађен „за вријеме Косова”, а има научних
индиција које указују да је настао знатно раније него што говоре историјски
извори. У својој историји више пута је спаљиван и обнављан, а последњи пут је
страдао 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, да би, након једног
пожара 1886. године, када је у потпуности изгорио остатак дрвене грађе, био
дефинитивно напуштен. У њему је замонашен чувени српски патријарх Арсеније
Ш Чарнојевић, а на основу историјских извора засигурно се зна да су у
манастиру Довољи преко сто година чуване мошти познатог српског светитеља
– Светог Арсенија, наследника Светог Саве на српском архиеписком престолу.
Током своје дуге и свијетле историје манастир је располагао богатом
ризницом старих књига, срубља, и веома старих рукописа. Познато је да је
и владика Петар II Петровић Његош даривао Довољу богослужбеним
књигама које је лично добио од руског цара Николаја I. Својим историјским
значајем и вриједношћу ризнице, одувијек је привлачио пажњу путописаца,
хроничара и истраживача. Из тих разлога 1875. године обилазио га је и
руски конзул из Сарајева, чувени путописац, А. Ф. Гиљфердинг.
Пљеваљски књижевник и просветитељ Стеван Самарџић такође се бавио
Довољом, биљежећи у једном свом чланку, из 1905. године, молбу локалног
становништва упућену турским властима да им се дозволи обнова страдалог
манастира, која очигледно није услишена. Интересовање за Довољу
показао је и Ђурађ Бошковић боравећи 1932. године на лицу мјеста да би
годину дана касније, у Гласнику скопског научног друштва, објавио своја

Типар

ВЕЛИКИ НАРОДНИ ТИПАР - Шаљиво-стоки и илустровани листић за узданицу Србинову 1893-1895.

Типар, илустровано-сатирични лист настао у Београду током 1893. 1894. и 1895. године. На 78 сачуваних срана садржи деветнаест комплетних и два некомплетна броја, од укупно двадесет седам, највјероватније изашлих, уникатних оригиналаних примјерака, руком израђених.

Аутори овог необичног, веома занимљивог и вриједног, ”шаљиво-стоког и илустрованог листића за узданицу Србинову” били су пљеваљски школарци у Београду, будући, врхунски и водећи пљеваљски интелектуалци, који су, нажалост, свој животни вијек прерано завршили. Танасије Пејатовић (1875-1903), оснивач, професор и први директор пљеваљске Гимназије, која данас носи његово име, његов рођени брат Ристо Пејатовић (1877-1905), прашки академски вајар и сликар, чије име данас носи Ликовни клуб у Пљевљима и њихов брат од тетке, по мајци, Стеван Самарџић (1877-1910), просветни радник и књижевник, чије име данас носи Народна библиотека у Пљевљима.

Лист је био намијењен Пљевљацима, првенствено ужем породичном кругу, којима је и слат из Београда. Настао је као израз набујале свијести за потребом националног буђења и интелектуалног просперитета овог дијела српског народа у другој половини XIX вијека и служио као разбибрига проблема који су последица вјековима дугог и тешког политичког и социјалног стања у Пљевљима.