Након завршене пљеваљске гимназије Божидар уписује Војну академију у Београду, коју су завршила и његова два брата. Током школовања истицао се својим радом и ангажовањем и био је међу најбољима у класи. Као поручник Војске Краљевине Југославије од 1936. године службовао је прво у Нишу, потом у Београду и Вировитици.

Убрзо су уследила ратна дешавања у Европи и пријетила су да се прошире и на Краљевину Југославију. Одлука југословенске владе да 25. марта 1941. године потпише споразум са Њемачком, о придруживању Тројном пакту, изазвала је негодовање народа, након чега је услиједио државни удар и смјена владе. Свима је било јасно да ће због тога услиједити Хитлерова реакција и било је питање дана када ће Југославија ући у рат. Војне снаге у земљи почеле су са повлачењем из унутрашњости на подручја дуж границе. Процес прегруписавања војске је био само дјелимично завршен када је, 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда, почео напад њемачких фашистичких снага.

Почетак априлског рата, затекао је пуковника Божидара Жугића на подручју уз мађарску границу. Његов Десети посадни инжињеријски пук био је распоређен од Бездана до Суботице. Уласком и Мађарске у рат, 11. априла, истог дана је услиједио јак напад са удруженим њемачким снагама. Знатно слабија и малобројнија југословенска војска покушавала је да пружи отпор агресорским снагама. Врховна команда је наредила повлачење Десетог пука, према Дунаву и Новом Саду. Након два дана повлачења,  на путу према Бачкој Паланци, у селу Гложане, 13. априла 1941. године, колону југословенске војске пресјекао је и опколио хортијевски мађарски корпус са оклопним тенковским пуком. Главнокомандујући резервни пуковник Божидар Ристић, процијенио је ситуацију безизлазном и током преговора са мађарским официрима, прихватио све њихове захтјеве. Пристао је на безусловну предају пука, његово разоружавање и иступање официра, међу којима је био и Божидар Жугић, који се енергично супротставио предаји, јер је сматрао да се тако не брани отаџбина. Иступио је из строја, извадио пиштољ и пуцао прво у мађарског, а потом у свог команданта, након чега је настао хаос. Непријатељски рафали су осули паљбу по Божидару и југословенским војницима. Беживотно тијело официра Жугића додатно је прегажено тенком.

У мађарским новинама, од 17. априла 1941. године, објављен је чланак у којем је изнијето виђење њемачког фелдмаршала Максимилијана, о овом војничком чину, гдје је рекао: „Саможртвовање и кажњавање свог команданта, због предаје, највећи је морални чин припадника једне армије, што је својствено само српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има“.

По изричитој наредби мађарских војних власти, због убиства мађарског капетана, било је забрањено да се ратник и патриота Божидар Жугић сахрани у сеоском гробљу, заједно са погинулим српским војницима и да му се одржи опијело. Његово тијело положено је у раку поред пута, ван гробља. Након двије деценије, житељи села Гложана пренијели су гробне остатке официра Божидара Жугића на мјесто гдје почива 17 његових сабораца. У знак сјећања на ове српске војнике, мјештани су 1964. године подигли споменик на мјесту њиховог страдања.

Због своје моралне и војничке оданости отаџбини, поручник Божидар Жугић, коме су слобода и част били једина идеологија, није могао да прихвати издајнички чин предаје свог претпостављеног, свјесно жртвујући и себе. Овакав херојски чин официра Војске Краљевине Југославије забиљежен је као јединствен у нашој историји. Дуго година остао је запамћен овај његов јуначки подвиг, али због чињенице да је био припадник Војске Краљевине Југославије, био је запостављен од власти нове југословенске државе. Његов примјер и жртва касније су послужили да се успостави једна од уставних норми СФРЈ, а то је – да нико, у име државе, нема право да потпише или призна капитулацију или окупацију, те да је такав акт противуставан и кажњив.

У знак сјећања и помен поручника Божидара Жугића, у Пљевљима, граду у којем је одрастао, скупштинском одлуком од 6. јуна 2008. године, прихваћена је грађанска иницијатива, да се улица, која води према Малом Богишевцу, назове његовим именом. Залагањем Удружења ратника 1912-1918, у градском парку, на мјесту некадашње породичне куће Жугића,  подигнута му је и спомен-биста, 2012. године. Још једна спомен-биста Божидара Жугића, коју је подигла његова мајка Марија, налази се у близини моста на ријеци Тари. Његова официрска сабља чува су Историјском музеју у Београду, као свједочанство официрске части које је одбрањено саможртвовањем.

Сва ова обиљежја подигнута су у циљу очувања сјећања на херојско дјело великог патриоте поручника Божидара Жугића.

Каталог са изложбе

Снимак отварања изложбе (ТВ Пљевља)

Фото галерија Божидара Жугића

Иначе, датум 20. новембар, има још једну симболику у историји Пљеваља.
Од почетка II свјтског рата, на простору Пљеваља смјењивале су се њемачке и италијанске окупационе власти. Тако је након капитулације Италије, 9. септембра 1943. године, управа над градом (до успостављања Њемачке војне власти), била предата муслиманској милицији. Такву ситуацију искористиле су партизанске оружане снаге и већ 22. септембра 1943. године, борци II пролетерске и III пролетерске санџачке ударне бригаде, извели су напад на град и преузели власт. Тада су Пљевља по први пут ослобођена и у наредном периоду, представљала су центар ослобођеног дијела Санџака. У граду су биле смјештене среске управе и организације, обласни комитет КПЈ, Обласни комитет СКОЈ-а за Санџак, Главни штаб за Санџак, као и штабови II ударног корпуса и II дивизије.

Због тога је, по одлуци руководства НОП-а, баш у Пљевљима, у згради данашње Гимназије 20. новембра те 1943. године, одржана Оснивачка скупштина ЗАВНОС-а, Земаљског aнтифашистичког вијећа народног ослобођења Санџака, на којој су присуствовала 252 делегата из свих околних срезова (пљеваљског, милешевског, прибојског, бјелопољског и нововарошког). Тада је изабран и Извршни одбор од 10 чланова, који је представљао највиши конститутивни орган народноослободилачке власти на територији Санџака и у многоме допринио развоју НО борбе и коначном ослобођењу земље.

Убрзо након ових дешавања, већ 5. децембра 1943. године, Пљевља су поново пала у руке њемачких окупатора и од тада, па у наредних годину дана, партизанске снаге су, у пар краћих наврата, освајале и напуштале градско средиште, све док 20. новембра 1944. године град није коначно ослобођен и у њему успостављена судска и војна власт.

Антифашизам, који је исказан у годинама рата, био је темељ послијератних цивилизацијских токова, на којима је грађен политички и кутурни систем друштва. Његова промоција се огледала кроз образовање и умјетност, кроз скулптурално и споменичко стваралаштво. Управо је умјетност била у служби народа и револуције, са реалистичном формом израза и са тежњом за што јаснијим приказом главних актера рата.
Споменици НОБ-а истицали су, па чак и наметали, снажну и сврховиту друштвену тенденцију. Постали су иницијалне тачке једног простора и симболи једног времена. Кроз представљене мотиве реконструисали су историјске догађаје, па поред историјско-меморијалног значаја, имају и архитектонске и умјетничке вриједности. Њихова продукција мотивисана је жељом за видљивим означавањем локалитета, који нису измишљени, већ су то аутентична мјеста масовних страдања, мјеста сјећања и јаких емотивних набоја.

Доминантна архитектонска остварења пружају снажан доживљај споменичког израза као симбола слободе, као и сва остала спомен-обиљежја, која истичу меморијалну поруку, подсјећајући на велика људска страдања током народноослободилачког рата. Подигнута су у знак захвалности и у славу бораца који су својим животима платили цијену слободе и изградили темеље антифашизма.

На територији пљеваљске општине укупно је 70 спомен-обиљежја, која заслужују вишеслојну валоризацију и што комплекснију презентацију. Управо овом изложбом, истакнут је њихов, појединачни – краћи, историјат који је шездесетих година и иницирао подизање, како споменика и спомен-костурница, тако и спомен-бисти, спомен-чесми, спомен-плоча, пирамида и камена.

Као институција која прикупља, истражује, чува и презентује јавности свједочанства људске прошлости, Музеј је, управо, предметима из своје Историјске збирке употпунио приказ спомен-обиљежја. Ово је први пут, да се историјски материјал Завичајног музеја представља широј јавности. Имате прилику да видите дио збирке оружја и војне опреме, одликовања и личних предмета истакнутих народних хероја, као и предмете погинулих бораца, који су пронађени приликом измјештања њихових гробних остатака из масовних гробница са Читлука, Злодола, из Шевари и дворишта Гимназије, у спомен-костурницу Меморијалног центра, на Стражици. Приказани су и оригинални примјерци Пљеваљског вјесника, малих недјељних имформативних новина, које су штампане под туторством италијанских власти, за вријеме њихове окупације, током II свјетског рата. У њима су објављивани извјешаји и наредбе италијанске команде, антикомунистичка пропаганда и чланци о локалним приликама.
Изложба је допуњена и војном опремом и оружјем, које је припадало борцима V санџачке народноослободилачке ударне бригаде, која је од оснивања, 21. августа 1944. године, дала значајан допринос у борбама за коначно ослобођење од фашистичких окупатора, због чега је и одликована орденом Заслуга за народ. Изложено оружје припадало је збирци спомен-собе, посвећене V санџачкој ударној бригади, која је раније била организована у једном од објеката војне касарне “Владимира Кнежевића-Волође” у Пљевљима. Овим путем желим да искажем захвалност Министарству одбране Црне Горе на сарадњи и на уступању поменутих предмета.

Истакла бих и добру сарадњу са нашим познатим колекционаром и нумизматичарем Дејаном Крупом и суграђанином Драгом Радовићем.
На крају, желим да се захвалим тиму дивних људи, колективу Завичајног музеја Пљевља, уз чију подршку и сарадњу је реализована ова изложба.
Остаје ми још само да позивам све уважене суграђане да дођу у Музеј и посјете нашу изложбу, којом се, на један интересантан начин покушао приближити историјски период од прије скоро осам деценија. Надам се да ће изложба завриједити вашу пажњу и да ће вам оставити лијепе утиске.

Каталог са изложбе

 

 

Виртуелна посјета изложбе

Десним кликом миша унутар панораме и на опцију “fullscreen“ панораму можете проширити на цијели екран

Снимак са отварања изложбе ТВ Пљевља

Фото галерија са изложбе

Изложбом „Споменичко наслијеђе НОБ-а на простору Пљеваља“ по први пут су представљени сви монументални споменици са простора наше општине, који су из периода социјалистичког модернизма, подигнути у част слободе и у знак сјећања на жртве II свјетског рата.
Изложба је уприличена поводом 13. јула, једног од најзначајнијих датума наше историје, дана када је на Берлинском конгресу 1878.г Црна Гора призната као самостална држава, а истог датума 1941. год. почео велики народни устанак против фашизма. У Вријеме СФРЈ 13. јул се обиљежавао као Дан устанка црногорског народа против окупатора, а данас се прославља као Дан државности Црне Горе.

На простору бивше Југославије, од педесетих до осамдесетих година подигнуто је више од 15 000 спомен-обиљежја, међу којима је и ових 70 са територије Пљеваља, посвећених социјалистичкој револуцији и народноослободилачкој борби од 1941. до 1945. године. Од тога је 1 меморијални центар, 5 спомен-костурница, 5 споменика, 3 спомен-чесме, 4 спомен-пирамиде, 26 спомен-бисти, 24 спомен плоче, 2 спомен-камена.
Највећим дијелом спомен-обиљежја НОБ-а подигнута су на иницијативу и заједничким залагањем грађана и организације Савеза бораца, који су његовали сјећања и чували пијетет према особама које су пале у борби против фашизма и значајним догађајима из раздобља антифашистичке борбе. Сва ова меморијална обиљежја означавају непролазности и континуитет револуције, и уједно су синоним за идеолошку и политичку моћ.

Непосредно након II свјетског рата, умјетност је била у служби народа и револуције, са реалистичном формом изражаја и тежњом за што јаснијим приказом главних актера рата и догађаја. Због финансијске ситуације најчешће се подижу спомен-плоче и спомен-бисте. Биле су дио службеног декора и као обавезан пратећи елемент појединих јавних установа. Задатак аутора је био да вјерно представе ликове истакнутих бораца и народних хероја који су учествовали у НОБ-и, приказујући им препознатљиве црте лица и психолошке карактеристике које посједују – озбиљност, храброст, одлучност.

Флаjер изложбе

Фото галерија са отварања изложбе

Видео запис са отварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 12. јул 2017. год.

Књигу пише жура Вукашине,
У бијелу Скадру на Бојани,
Те је шаље на Херцеговину,
Бијеломе граду Пирлитору,
Пирлитору према Дурмитору,
Видосави љуби Момчиловој;