Као ученик другог разреда, постао је уредник илустровано-сатиричног листа „Типар“, који је стварао заједно са Стеваном Самарџићем и братом Ристом Пејатовићем. Треба имати на уму опште културне и умјетничке прилике тог времена и то да је крајем деветнаестог вијека постојало свега неколико листова који су се бавили шалом, хумором и сатиром. Иако омладинци, својим раскошним књижевним и ликовним талентом већ тада су обезбиједили своје истакнуто мјесто у културној баштини наших крајева. Лист је излазио у Београду током 1893, 1894. и 1895. године, а због бескомпромисног односа према режиму, илегално је издаван и растуран.
Студирао је на Великој школи историјско-географски одсјек, гдје је дипломирао у редовном року 1899. године. На трећој и четвртој години студија учествује на наградним Светосавским конкурсима са два рада и за оба добија прве награде. У току студија, у договору са професором др Јованом Цвијићем, започиње истраживачки рад у области географије и вриједно прикупља грађу за своја будућа дјела. Упоредо са истраживањима у области антропогеографије, Танасије Пејатовић показује изузетну даровитост за сликарство и цртање, о чему говори један број његових умјетничких дјела који се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.
У области умјетности, Танасијев млађи брат Ристо (1877-1905), имао је много значајније домете. Након школовања у Београду, Ристо Пејатовић је у Прагу изучавао педагогију, сликарство и вајарство. Студије вајарства завршио је одличним успјехом на чувеној прашкој Академији ликовних умјетности, а након стечене дипломе академског вајара, похађао је тромјесечни курс технике клесања у мермеру на Академији у Венецији. Добитник је Главне награде Чешке за вајарство, а на конкурсу поводом стогодишњице Првог српског устанка, добија Прву државну награду владе Србије за скулптуру. Поред европски признатих домета у вајарству, у главном граду Чешке сарађивао је са више часописа, држао предавања у Прашком педагошком друштву и усавршавао се у курсевима виолине и клавира.

Танасије Пејатовић прво службује у Скопљу, али приликом посјете завичају, јавља му се идеја о оснивању гимназије у Пљевљима. Са Светозаром Томићем, уз свесрдну помоћ мутесарифа пљеваљског Санџака Сулејмана-хаки Паше, ради на припремама за њено отварање. Исте године Танасије Пејатовић је положио професорски испит. О томе јавља лист „Цариградски гласник“: „Г. Танасије Пејатовић, бивши наставник српске гимназије у Скопљу, положио је крајем децембра професорски испит у Београду једногласно. Срдачно честитамо младом професору са топлим жељама да у новоме положају оправда надања која се у њега полажу. Г. Пејатовић је 20. јануара 1902. примио и своју нову дужност.“ Та нова дужност било је постављење на мјесто директора Ниже српске Гимназије у Пљевљима.
Танасије Пејатовић временом је израстао у једног од најдаровитијих сарадника др Јована Цвијића. Ношен младалачким ентузијазмом, уз себи својствену интелектуалну оштрицу и особен стил писања, Пејатовић врло брзо придобија Цвијићево повјерење и наклоност, тако да управо његовом студијом „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку (антропогеографска испитивања)“ (1902), Српска Краљевска Академија започиње серију регионалних антропогеографских испитивања. Како би избјегао могућа ометања у будућем истраживачком раду, ову студију је објавио под псеудонимом Петар Мркоњић. Осим ове капиталне студије, Пејатовић је објавио или припремио за објављивање бројне радове: „Мрњавчевићи у историји и народним пјесмама“, „Један српски родослов нове редакције“, „Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескара и других исправа за манастире Св. Тројица, Бању, Кратово, Маржиће, Довољу и Дубочицу; „Проучавање села у једном дијелу Полимља“, „Манастир Сопоћани“, „Манастир Давидовица“ итд. Дио рукописне заоставштине Танасија Пејатовића данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

Танасија Пејатовића смрт је прекинула у јеку његовог замашног научног, просвјетног и културног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, у двадесет осмој години. Није га ожалио само родни крај, већ и шира научна и културна јавност. И сам Цвијић – научник особитог међународног кредибилитета стеченог кроз утицајна истраживања у друштвеној и физичкој географији, геоморфологији, геологији, етнографији, антропогеографији и историји – био је свјестан да је прерани губитак Танасија Пејатовића оставио велику празнину у његовој школи и да ће за сарадника таквих капацитета тешко наћи замјену. Двије године након Танасија, умро је и његов млађи брат Ристо, такође у двадесет осмој години.

Др Бранко Бановић

Гимназија „Танасије Пејатовић“ je велелепно архитектонско здање у центру Пљеваља. Налази се у улици Тршовој и као комплексан грађевински објекат захвата скоро цјелокупан простор од Трга патријарха Варнаве до Улице Бошка Бухе. Има дугу и занимљиву историју, која сеже још од 1901. године.

У тежњи да се врате у родна Пљевља, двојица младих професора, Танасије Пејатовић и Светозар Томић, покренули су иницијативу да се у њиховом граду отвори српска гимназија. У том науму били су подржани од већег броја угледних пљеваљских грађана, имућних трговаца и занатлија. Охрабрени њиховом подршком и одобрењем, обратили су се окружном начелнику за пљеваљски санџак, мутесафиру Сулејману Хаки-паши, са намјером да испитају какав је његов став о отварању српске гимназије. Током разговора, сам Сулејман-паша први је покренуо питање оснивања српске руждије у Таслиџи и предложио младим професорима да остану да раде у њој.

Управо залагањем Сулејман-паше, турске власти су у јесен 1901. године одобриле отварање Гимназије у Пљевљима. Отварањем ове Ниже средње школе, Пљевља су постала снажно средиште културно-просвјетног и националног рада. Од стране Министарства иностраних дела Србије, за првог директора Гимназије, 13. септембра 1901. године, изабран је Танасије Пејатовић, а 20. јануара 1902. године његово именовање потврдиле су и турске власти. На мјесту директора остао је, само, нешто дуже од годину дана. Прерана смрт, у двадесет осмој години живота, прекинула га је у највећем замаху просвјетног, културног и научног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, остављајући велику празнину, како у Гимназији тако и у цијелом граду и културно-научним круговима, јер се за човјека таквог кредибилитета, тешко могла наћи замјена.

Гимназија је успјевала да преброди бројне потешкоће у првим годинама рада, као и оне које су наступиле касније током ратних и поратних година. Више од пола вијека била је смјештена у згради која је подигнута на Читлуку, на мјесту прве српске православне школе. Првобитно је основана као осмогодишња средња школа, а од 1953. године је реорганизована у четворогодишњу. Услед пораста броја средњошколских ученика у годинама након ослобођења, јавила се потреба за просторним проширењем школе. Као опција за рјешење овог проблема одлучено је да се Гимназији уступи дотадашња зграда Основне школе, која је подигнута средином тридесетих година ХХ вијека. Иницијатива за њену изградњу покренута је 1925. године, након одлуке да се обједине четири градске основне школе, које су се налазиле на Читлуку, Стражици, у Моћевцу и Шеварима. Тек 1939. године, зграда у којој се изводила настава основног образовања, припала је Народној школи.

Оваj школски објекат уступљен је Гимназији 1955. године, која је до 1959. године задржала назив Виша реална гимназија, од када је преименована у Гимназију. Након деценије рада, 1968. године добила је пуно име Гимназија „Танасије Пејатовић“.

Због успјешног просвјетног рада, из године у годину била је све већа заинтересованост ученика за упис у ову средњошколску установу. Мали просторни капацитет и лоше опште стање, у које је временом зграда доспјела, условили су да, 1967. године започне њена адаптација. У наредне двије године дограђен је дио зграде према цркви Свете Петке, подигнута је фискултурна сала и уведено централно гријање, чиме је Гимназија добила данашњи изглед. Завршетком радова, 1969. године створени су повољни услови за рад у одговарајућем просторном амбијенту.

Бројна признања и награде које је Гимназија „Танасије Пејатовић“ добила током вјековног постојања, међу којима су награда „20. новембар“ 1971. године, „Октоих“ 1973. године, Признање за најбољу школу у Црној Гори 1975. године и многа друга, доказ су успјешног васпитно-образовног рада ове установе.

По свом специфичном архитектонском изгледу, зграда Гимназије „Танасије Пејатовић“  представља најпрепознатљивији симбол стогодишње традиције и елемент културног идентитета града, због чега је покренута иницијатива да се ово здање законом заштити и прогласи културним добром.

Дејана Дробњак
виша кустоскиња

Фото галерија са отварања

Податке о овој некрополи налазимо код Бешлагића који биљежи да се на некрополи налази 44 стећка – 2 плоче, 35 сандука и 7 слемењака. Велики број стећака је, иако се претпоставља да су били добро обрађени, оштећен, окрњен или утонуо у земљу. Споменици су постављени у низове, у правцу исток-запад, осим пет примјерака који су оријентације сјевер-југ.
Украшено је 7 примјерака – 2 сандука и 5 слемењака, а 4 сљемењака имају четвороводни кров.

На некрополи је евидентирано 63 споменика, а према облику њихов однос је следећи: 30 плоча, 8 сандука, 2 сандука специфичног облика, 3 сљемењака, 4 сљемењака са постољем, 3 стуба и 13 споменика чији облик није могуће идентификовати. Углавном су постављени у правцу исток-запад, а највећи број оних који одступају од овог правца налази се у јужном дијелу гробља гђе се налазе остаци цркве-капеле и дијелу око ње, па је евидентно да су они дислоцирани.

Највећи број споменика облика плоче које налазимо на некрополи је грубе израде, утонуо у земљу или пак необрађен. Углавном су постављене у правцу исток-запад, осим двије – једна у сјеверном дијелу гробља која је оријентисана у правцу сјевер-југ, и друга која се налази изван ограде гробља и постављена је у правцу сјевероисток-југозапад. У средишњем дијелу гробља још двије плоче одступају од основног правца, али с обзиром на то да се налазе у непосредној близини нових гробова, вјероватно су дислоциране, као и оне које се налазе у јужном дијелу гробља. Највећи број плоча је дужине око 150 цм, свега њих неколико имају мање димензије, дужине испод 100 цм. Украшено је седам примјерака, док су код осталих горње површине веома оштећене или слабо обрађене. Приликом утврђивања облика споменика од којих је велики број утонуо у земљу, и овде је примијењен критеријум по коме све споменике до 30 цм висине треба сврстати у плоче док се не потврди супротно.

Током 2012. године, два стећка су однешени у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу (један који се налазио прије улаза у гробље и други непосредно након самом улаза).

Фото галерија стећака у Матаругама – Молика

Новије податке о овој некрополи налазимо код Вање Белошевац која је, након спроведених истраживања током 1999. године, израдила каталошки преглед некрополе. Примјењујући Бешлагићеву типологију на шест основних облика, Белошевац је дала бројчани однос споменика на овом локалитету – 14 споменика облика плоче, 7 споменика облика сандука , 13 споменика облика сљемењака, 1 споменик облика стуба и 4 споменика за која није било могуће утврдити облик, дакле укупно 38 споменика на самој некрополи и један стећак који се налази у градском парку у Пљевљима гдје је употребљен као допуна за споменик Мила Перуничића. Украшено је укупно 26 примјерака – 7 споменика облика плоче, свих 7 облика сандука и 12 стећака облика сљемењака.

Током 2012. године, два стећка, од којих се један налазио са десне стране доњег улаза у гробље а други у горњем дијелу гробља, однешени су у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу.

Фото галерија стећака у Вруљи – Марина шума

Пљевља су крајем 19. вијека у културном и духовном погледу била доминантно оријентални град. Међутим, истовремено присуство двије царевине, Османске империје и Аустроугарске монархије од Берлинског конгреса  до 1908. године, учинило је овај период посебно динамичним и то не само у економском смислу, већ је то период када долази до модернизације свеукупног друштвеног живота. Пљевља тада постају центар сусрета различитих утицаја, а све бројнија и разноврснија клијентела водила је  ка убрзаном развоју трговине и занатства. То доводи до процвата пљеваљске чаршије која је имала важну улогу у привредном и друштвеном животу града. То је био простор отварања и размјене, мјесто гдје су се сусретале различите културе и цивилизације истовремено обликујући и свакодневни живот људи. Била је мала да прими све трговце  и занатлије, а робноновчаним токовима града циркулисало је све  више различитог новца.

Представљањем овог периода кроз новац који је био у оптицају на простору Пљеваља, жели се указати на то да поред основне функције еквивалента робе, новац  увијек јесте и својеврстан културно-историјски документ времена у коме је настао, али и времена у коме је био у свакодневној употреби. Новац као специфичан начин разумијевања историје и културе, његова документарност, историјска свакодневност, као и потреба и задовољство за његовим посједовањем, чини га особито занимљивим и веома погодним предметом за промишљање. Без обзира на то што се кроз приказ новца овде првенствено говори о политичкој доминацији, ипак је много значајнија његова универзалност која је услов међукултурног прожимања и разумијевања другачије културе без обзира на околности у којима се оне сусрећу.

На изложби су представљени примјерци новца Османске империје и Аустроугарске монархије, као и новац Србије и Црне Горе које у том периоду показују појачан интерес за простор пљеваљског краја. Новац Османског царства који је био у употреби на простору Пљеваља на изложби је заступљен кроз примјерке новца два султана – Абдулхамида II 1876-1909. и Мехмеда V 1909-1918. Турски новац је био у употреби на нашим просторима још од успостављања османске управе током 15. вијека и користио се за плаћање пореза, али и у свим другим трансакцијама. Аустроугараски новац, као веома стабилан, паралелно је егзистирао на ширем простору унутрашњости Балканског полуострва који је био њихова интересна сфера, али је од 1878. године постао доминантна монета што ће остати, уз краткотрајне промјене, до краја Првог свјетског рата. Новац Књажевине, а потом и Краљевине Србије на простор пљеваљског краја долази посредством трговачких веза православног становништва, али захваљујући и помоћи  коју је црквено-школска општина и друге организације добијала из Србије за развој просветног и културног живота. Након што је Црна Гора исковала новац као израз суверенитета државе 1906. године, новац Књажевине, а потом и Краљевине Црне Горе, долази првобитно посредством финансирања просветне дјелатности, а касније и као званична монета с обзиром на то да Пљевља постају саставни дио Краљевине Црне Горе.

Каталог са изложбе

Фото галерија са отварања изложбе

Видео запис са отварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 21. мај 2017. год.

Као ученик другог разреда, постао је уредник илустровано-сатиричног листа „Типар“, који је стварао заједно са Стеваном Самарџићем и братом Ристом Пејатовићем. Треба имати на уму опште културне и умјетничке прилике тога времена и то да је крајем деветнаестог вијека постојало свега неколико листова који су се бавили шалом, хумором и сатиром. Иако омладинци, својим раскошним књижевним и ликовним талентом већ тада су обезбиједили своје истакнуто мјесто у културној баштини наших крајева. Лист је излазио у Београду током 1893, 1894. и 1895. године, а због бескомпромисног односа према режиму, илегално је издаван и растуран.

Студирао је на Великој школи историјско-географски одсјек, гдје је дипломирао у редовном року 1899. године. На трећој и четвртој години студија учествује на наградним Светосавским конкурсима са два рада и за оба добија прве награде. У току студија, у договору са професором др Јованом Цвијићем, започиње истраживачки рад у области географије и вриједно прикупља грађу за своја будућа дјела. Упоредо са истраживањима у области антропогеографије, Танасије Пејатовић показује изузетну даровитост за сликарство и цртање, о чему говори један број његових умјетничких дјела који се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

У области умјетности, Танасијев млађи брат Ристо (1877-1905), имао је много значајније домете. Након школовања у Београду, Ристо Пејатовић је у Прагу изучавао педагогију, сликарство и вајарство. Студије вајарства завршио је одличним успјехом на чувеној прашкој Академији ликовних умјетности, а након стечене дипломе академског вајара, похађао је тромјесечни курс технике клесања у мермеру на Академији у Венецији. Добитник је Главне награде Чешке за вајарство, а на конкурсу поводом стогодишњице Првог српског устанка, добија Прву државну награду владе Србије за скулптуру. Поред европски признатих домета у вајарству, у главном граду Чешке сарађивао је са више часописа, држао предавања у Прашком педагошком друштву и усавршавао се у курсевима виолине и клавира.

Танасије Пејатовић прво службује у Скопљу, али приликом посјете завичају, јавља му се идеја о оснивању гимназије у Пљевљима. Са Светозаром Томићем, уз свесрдну помоћ мутесарифа пљеваљског Санџака Сулејмана-хаки Паше, ради на припремама за њено отварање. Исте године Танасије Пејатовић је положио професорски испит. О томе јавља лист „Цариградски гласник“: „Г. Танасије Пејатовић, бивши наставник српске гимназије у Скопљу, положио је крајем децембра професорски испит у Београду једногласно. Срдачно честитамо младом професору са топлим жељама да у новоме положају оправда надања која се у њега полажу. Г. Пејатовић је 20. јануара 1902. примио и своју нову дужност“. Та нова дужност било је постављење на мјесто директора Ниже српске Гимназије у Пљевљима.

Танасије Пејатовић временом је израстао у једног од најдаровитијих сарадника др Јована Цвијића. Ношен младалачким ентузијазмом, уз себи својствену интелектуалну оштрицу и особен стил писања, Пејатовић врло брзо придобија Цвијићево повјерење и наклоност, тако да управо његовом студијом „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку (антропогеографска испитивања)“ (1902), Српска Краљевска Академија започиње серију регионалних антропогеографских испитивања. Како би избјегао могућа ометања у будућем истраживачком раду, ову студију је објавио под псеудонимом Петар Мркоњић. Осим ове капиталне студије, Пејатовић је објавио или припремио за објављивање бројне радове: „Мрњавчевићи у историји и народним пјесмама“, „Један српски родослов нове редакције“, „Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескара и других исправа за манастире Св. Тројица, Бању, Кратово, Маржиће, Довољу и Дубочицу; „Проучавање села у једном дијелу Полимља“, „Манастир Сопоћани“, „Манастир Давидовица“ итд. Дио рукописне заоставштине Танасија Пејатовића данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

Танасија Пејатовића смрт је прекинула у јеку његовог замашног научног, просвјетног и културног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, у двадесет осмој години. Није га ожалио само родни крај, већ и шира научна и културна јавност. И сам Цвијић – научник особитог међународног кредибилитета стеченог кроз утицајна истраживања у друштвеној и физичкој географији, геоморфологији, геологији, етнографији, антропогеографији и историји – био је свјестан да је прерани губитак Танасија Пејатовића оставио велику празнину у његовој школи и да ће за сарадника таквих капацитета тешко наћи замјену. Двије године након Танасија, умро је и његов млађи брат Ристо, такође у двадесет осмој години.

       Ученик Јована Цвијића

„У малој групи мојих ученика који имају велике љубави према науци, који прелећу преко оних граница што их обична дужност поставља и који умију себе заборавити, зао удес направио је велику празнину. Умро је у Пљевљима, мјесту свог рођења, као директор српске гимназије, у 29. години Танасије Пејатовић, чијим је одличним радом о Полимљу и Потарју започела серија антропогеографских истраживања о српским земљама. Велики посао који је наша Академија предузела изгубио је још једног од најмлађих наших сарадника.“ (Телеграм Јована Цвијића поводом смрти Танасија Пејатовића)

Јован Цвијић је био дио генерације српских елита школованих у иностранству, чија је каснија улога била да модернизују друштво и изграде институције према тада модерним стандардима Западне Европе. Цвијић завршава географију у Београду (1884-88), а затим се усавршава у области физичке географије и геологије на Универзитету у Бечу. Докторирао је 1893. године и исте године постао професор географије и етнографије на Великој школи, претечи Универзитета у Београду. Поред тога што је био везан за Универзитет, Цвијић је већ са тридесет година (1895) изабран за дописног члана Српске Краљевске Академије, а четири године касније за редовног. Био је ректор Универзитета у Београду 1907-1908. и 1919-1920. године. Од 1921. до 1927. године био је предсједник Српске Краљевске Академије. Када је у питању методологија самих истраживања, оно по чему је Цвијић остао посебно познат у науци јесте особен тимски и теренски рад са студентима и сарадницима. Цвијић би једном годишње студенте водио на теренска истраживања, а они су били дужни да прегледају сву расположиву литературу, статистичке и друге податке везане за одређени крај. Цвијићеви студенти били су обучени у картографији и фотографисању појава за које су се интересовали. Поред студената развио је читаву мрежу образованих сарадника који су прикупљали грађу по његовим упутствима. Временом у оквиру Цвијићеве школе настају рукописи обимнијих, доминантно регионалних монографија, антропогеографског и етнографског карактера, а Српска Краљевска Академија је најуспјелија дјела објављивала у Српском етнографском зборнику, односно у оквиру његовог првог покренутог одељења под називом Насеља српских земаља (касније Насеља и поријекло становништва). Као прва монографија у првом тому Насеља објављена је Цвијићева монографска студија Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. Управо у том првом тому, поред монографија Јована Ердељановића и Светозара Томића објављена је Пејатовићева студија „Средње Полимље и Потарје“.

др Бранко Бановић

Каталог са изложбе

Фото галерија са отварања изложбе

Видео запис са отварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 19. новембар 2016. год.

Видео запис са затварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 26. новембар 2016. год.