Податке о овој некрополи налазимо код Бешлагића који биљежи да се на некрополи налази 44 стећка – 2 плоче, 35 сандука и 7 слемењака. Велики број стећака је, иако се претпоставља да су били добро обрађени, оштећен, окрњен или утонуо у земљу. Споменици су постављени у низове, у правцу исток-запад, осим пет примјерака који су оријентације сјевер-југ.
Украшено је 7 примјерака – 2 сандука и 5 слемењака, а 4 сљемењака имају четвороводни кров.

На некрополи је евидентирано 63 споменика, а према облику њихов однос је следећи: 30 плоча, 8 сандука, 2 сандука специфичног облика, 3 сљемењака, 4 сљемењака са постољем, 3 стуба и 13 споменика чији облик није могуће идентификовати. Углавном су постављени у правцу исток-запад, а највећи број оних који одступају од овог правца налази се у јужном дијелу гробља гђе се налазе остаци цркве-капеле и дијелу око ње, па је евидентно да су они дислоцирани.

Највећи број споменика облика плоче које налазимо на некрополи је грубе израде, утонуо у земљу или пак необрађен. Углавном су постављене у правцу исток-запад, осим двије – једна у сјеверном дијелу гробља која је оријентисана у правцу сјевер-југ, и друга која се налази изван ограде гробља и постављена је у правцу сјевероисток-југозапад. У средишњем дијелу гробља још двије плоче одступају од основног правца, али с обзиром на то да се налазе у непосредној близини нових гробова, вјероватно су дислоциране, као и оне које се налазе у јужном дијелу гробља. Највећи број плоча је дужине око 150 цм, свега њих неколико имају мање димензије, дужине испод 100 цм. Украшено је седам примјерака, док су код осталих горње површине веома оштећене или слабо обрађене. Приликом утврђивања облика споменика од којих је велики број утонуо у земљу, и овде је примијењен критеријум по коме све споменике до 30 цм висине треба сврстати у плоче док се не потврди супротно.

Током 2012. године, два стећка су однешени у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу (један који се налазио прије улаза у гробље и други непосредно након самом улаза).

Фото галерија стећака у Матаругама – Молика

Новије податке о овој некрополи налазимо код Вање Белошевац која је, након спроведених истраживања током 1999. године, израдила каталошки преглед некрополе. Примјењујући Бешлагићеву типологију на шест основних облика, Белошевац је дала бројчани однос споменика на овом локалитету – 14 споменика облика плоче, 7 споменика облика сандука , 13 споменика облика сљемењака, 1 споменик облика стуба и 4 споменика за која није било могуће утврдити облик, дакле укупно 38 споменика на самој некрополи и један стећак који се налази у градском парку у Пљевљима гдје је употребљен као допуна за споменик Мила Перуничића. Украшено је укупно 26 примјерака – 7 споменика облика плоче, свих 7 облика сандука и 12 стећака облика сљемењака.

Током 2012. године, два стећка, од којих се један налазио са десне стране доњег улаза у гробље а други у горњем дијелу гробља, однешени су у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу.

Фото галерија стећака у Вруљи – Марина шума

У историјским изворима манастир Довоља се помиње први пут 1513. године када га посјећује митрополит херцеговачки Јован, издавајући том приликом један писани документ који се и данас чува у архиви манастира Света Тројица, а којим ослобађа манастир свих црвених дажбина услед тешке материјалне ситуације, молећи своје наследнике, будуће херцеговачке митрополите, да ту његову одлуку не мијењају. За датовање манастира Довоље могле би бити интересантне и поједине молбе упућиване турским властима још од 1536. године, којима се тражила обнова, тада већ, „трошна црква“. Молбе су услишене тек 1545. године и то након изјава двојице муслимана којима су посвједочили да је „од давнина црква од камена“ постојала, те је те исте године, црква коначно и обновљена. Очигледно, саграђена од камена а трошна, црква је морала бити и много стара, поготово у односу на 1536. годину када је њено стање изискивало хитну обнову, а свакако значајно старија и од времена њеног живљења са нагомиланим проблемима материјалне природе, када је 1513. године затекао надлежни херцеговачки митрополит Јован приликом свог обиласка. Такође, изјава муслимана као повјерљивих свједока, упућује на закључак да је било неопходно доказивати да је црква постојала у вријеме прије доласка Турака, у овом случају најкасније до 1465. године кад су Турци успоставили власт на овим просторима. Дакле, очигледно је да се поштовао турски закон о забрани подизања нових богомоља и проширивања старих у вријеме послије владавине султана Мехмеда Освајача, односно да се доследно спроводио закон о могућој обнови старих богомоља и то од истих материјала и у постојећим габаритима.

Кроз своју дугу и бурну историју више пута је рушен и спаљиван, па из пепела подизан.  Ипак, у највећем дијелу своје историје важио је за богат и угледан манастир. Историјски извори из 17. и 18. вијека потврђују да је куповао бројна имања у свом ужем и ширем окружењу, од којих се прецизније помиње куповина земље у Борисављевици 1637. године, винограда у Кучину 1665. и 1733. године. Његова имања простирала су се и до лимске долине, данашње пријепољске, па чак и прибојске општине. Црква Светог Василија у Пријепољу подигута је на довољском земљишту. Препознавао се и по богатој ризници коју су красиле многе драгоцјености, ријетке књиге и вриједни рукописи. Млади цетињски владика Петар II поклонио је 1835. године Довољи неколико богослужбених књига које је добио на дар од руског цара Николе I.

Историјски извори биљеже да су старјешине манастира Довоља знале и продавати књиге другим црквама, односно манастирима, што не искључује могућност да се у појединим дијеловима свог историјског постојања бавила и преписивачком дјелатношћу мањег обима. Тако је у вријеме игумана Тодора и проигумана Герасима продато једно јеванђеље манастиру Св. Ђорђа, највјероватније оном у Добриловини. Један запис с краја XVIII вијека биљежи да је унутрашњост црве просто сијала од злата, сребра, одежди, кандила, икона и сличног црквеног мобилијара. Висок црквени углед довео је до тога да се Довољи, највјероватније, повјери да близу сто педесет година, од краја XVII, цијелог XVIII и почетка XIX вијека, чува ћивот са моштима Св. Арсенија, наследника Св. Саве на српском архиепископском престолу. Свијест о снажном култу овог српског свеца сачувана је и данас у народу, тако да мјештани, нарочито људи старије доби, цркву у Довољи још увијек знају ословити „Црква Светог Арсенија“, што је очигледна последица устаљенијег коришћења тог назива у вријеме боравка и чувања његових моштију у Довољи.

Постоје индиције које указују да је у Довољи, можда, замонашен будући српски патријарх, Арсеније Чарнојевић III, у историји познат као предводник Велике сеобе Срба 1690. године. Последњи пут Довоља је страдала 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, а након једног великог пожара 1886. године манастир је дефинитивно и напуштен. Његове драгоцјености највећим дијелом су страдале. Преношењем у друге манастире и цркве успјело се нешто мало и сачувати. На тај начин један дио књига је склоњен у Пријепоље, а дио манастирских ствари у манастир Добриловину. Други дио је понио са собом руски конзул у Сарајеву, Александар Ф. Гиљфердинг, заједно са затеченим књигама из манастира Св. Арханђела Михаила, када је 1857. године обилазио ове запустјеле манастире. Књиге се и данас чувају у архиву Санкт Петербурга у Русији. Више од једног вијека присутна је идеја о обнови овог значајног средњовјековног културно-историјског споменика. Манастир Довољу обишао је 1932. године и угледни професор Ђурађ Бошковић, фотографисао га и описао постојеће стање, а потом израдио скице са предлогом његове реконструкције.

Коначно, 1999. године Завичајни музеј из Пљеваља, заједно са Одбором за обнову манстира Довоља на челу са др Славенком Терзићем, крчењем у шуму зараслих остатака манастирских зидина започео је са реализацијом пројекта његове обнове. Потом је услиједила двогодишња кампања систематских археолошких истраживања цјелокупног унутрашњег дијела цркве и простора око цркве у појасу од 1,5–2 м, гдје је, између осталог, истражено и 57 гробова. Пронађен је црквени под од камених плоча, унутар апсиде, темељи старије апсиде, два већа фрагмента живописа на западној страни наоса, један површине 0,60 м2, а други 0,99 м2, као и бројни мањи фрагменати разнобојног фреско малтера. Археолошким ископавањима откривен је и већи број новчића, огроман број гвоздених ексера и нагорелих дрвених грађевинских елемената осталих након изгорјеле клисом прекривене кровне конструкције, затим фрагмената керамике, стакла, танког бронзаног лима, бронзаних предмета и слично. Истраживањем из 1999. и 2000. године потврђено је да је црква у Довољи једнобродна грађевина доста издуженог облика, са полукружном апсидом, куполом и припратом.

Спољашња дужина јој је 18,5 м, а ширина 6,5 м. У апсиди се налазе три полукружне нише, док се четврта налази на сјеверном зиду олтарског источног травеја. Наос јој је са три пара пиластара подијељен на три травеја. Источни и централни пиластери служе као ослонци куполе.

Источни пиластери су нешто увученији, али доста шири од пиластара на којим је почивала купола. Средином унутрашњег лица ових пиластера јасно се може уочити спој, односно да су пиластри у једном моменту били порушени, када је највјероватније дозидана припрата.

Хронологија градње

Покушај првих археолошких истраживања на локалитету вршили су 1899. године аматери, аустријски официри, чије је резултате касније објавио Карл Пач. Озбиљна научна истраживања овог значајног локалитета започета су 1964. године. У сарадњи Филозофског факултета из Београда, Завода за заштиту споменика културе Црне Горе и Завичајног музеја из Пљеваља, у периоду од 1964. до 1967. и од 1970. до 1975. године, систематским археолошким ископавањима истражене су двије велике некрополе овог града. Старија некропола (некропола I), обухватала је 390 гробова спаљених покојника. Гробови су углавном у облику кружне јаме и то без урни или са керамичким урнама за пепео спаљених покојника, док један дио гробова садржи такође, али камене и правоугаоне, сандучиће за пепео. Сахрањивање у некрополи I вршено је током I вијека и то искључиво од стране старосједелачког нероманизованог становништва.

Млађа некропола (некропола II) обухватала је укупно 295 гробова, од којих је дио са спаљеним покојницима, без битне разлике у односу на гробове из некрополе I, и дио гробова са инхумираним покојницима. Гробови са инхумираним покојницима откривени су у десет монументалних гробница, односно гробних конструкција са надгробним споменицима различитих облика и украса, типа плоча, стела и ципуса, углавном оријентисаних у правцу сјевер – југ. У некрополи II вршено је сахрањивање од II до IV вијека, углавном романизованог домородачког становништва, које је, иначе, имало сва муниципална права до повјереништва о старању и управљању градом. Истраживањем из седамдесетих година XX вијека, на периферији некрополе II откривена су и два необична, тзв. коњаничка гроба, која се не могу везати ни за један локални етнос. У једном гробу са покојником је сахрањен коњ, пет паса из истог легла и свиња, а у другом покојник са коњем и два пса. Сагледавајући те чињенице у склопу укупних историјских дешавања на ширем простору у то вријеме, А. Цермановић-Кузмановић износи претпоставку да су у Муниципиум С… могли живјети и припадници других народа и култура, закључујући да се конкретно ова два коњичка гроба могу приписати неком варварском номадском племену, могуће, Сарматима или Готима.

На самом граду, смјештеном западно од већ истражених некропола, који обухвата простор од неколико десетина хектара, до 2007. године нису вршена никаква већа и обимнија истраживања. Спроведено је само неколико сондажних археолошких ископавања којим је обухваћен незнатан простор овог значајног античког локалитета. Сондажна истраживања су потврдила претпоставку да се ради о великом римском граду, опасаном бедемима, са капијама, форумом и другим пратећим јавним грађевинама, светилиштима, како римских тако и оријенталних божанстава (Серапис, Митра, Изида).

Археолошким ископавањима на јужном сектору током 2007. године, Завичајни музеј, у сарадњи са Археолошком збирком Филозофског факултета у Београду и Републичким заводом за заштиту споменика културе са Цетиња, започео је прву фазу заштитних археолошких истраживања самог града. Том приликом откривени су архитектонски остаци фортификационог система који хронолошки одговарају млађој некрополи, тзв. некрополи I. Јужно од њих констатовано је постојање издужене грађевине са више просторија, оријентисане у правцу исток-запад очуване само у темељним зонама, уз чији југоисточни угао је истражена релативно добро очувана потковичаста пећ са правоугаоним ложиштем, која припада истој фази градње као и грађевина. Ови архитектонски елементи, највјероватније, представљају остатке неутврђеног домородачког насеља, које је цвјетало на простору потоњег града, а чије се становништво сахрањивало у тзв. некрополи I, смјештеној на узвишеном платоу југозападно од насеља.

Археолошка ископавања обављена 2008. године потврдила су претпоставку да се на простору, ограниченом Бабића потоком са југа, ријеком Везичницом са истока, а са сјевера савременим асфалтним путем, налазе остаци римског града. Током истраживања откривене су двије грађевине. На основу извјештаја са терена за 2008. годину, грађевина I представља луксузни објекат димензија 18,75 x 14,75 м. Састоји се од шест одаја приближно квадратних основа и једне мање одаје која се завршава лучним зидом дајући један апсидални простор. Објекат је грађен од полуобрађених камених блокова везаних малтером, уз обилато коришћење сиге као грађевинског материјала који је лак за обраду и омогућава лакше конструисање прозорских и вратних отвора. Зидови одаја овог објекта, дебљине око 0,60 м, били су богато декорисани фрескама са различитим геометријским и фигуралним мотивима, веома богатог колорита. Луксузност грађевине наглашена је открићем система подног гријања, тзв. хипокауста. Печати на опекама које су служиле за конструкцију хипокаустних стубића и подова одаја (МЕТР, ПАС), указују на постојање локалне радионице која је снабдијевала град грађевинским материјалом. Судећи по покретном археолошком материјалу, грађевина је подигнута средином II вијека, али је крајем III и почетком IV вијека претрпјела поправке које се очитују у другачијем начину градње, уз употребу обрађеног камена мањег формата и уз ријетку употребу малтера као везива. Изгледа да је живот ове грађевине прекинут крајем IV вијека, у моменту када се и сам град напушта.

Првобитна намјера грађевине није за сада поуздано позната пошто још није откривена у потпуности. У вријеме обнове, крајем III или почетком IV вијека, свакако да је имала и извјесни култни карактер. На то указује налаз три жртвеника прислоњена уз јужни зид објекта, од којих је један изгледа био посвећен Силвану. Грађевина II налази се јужно од грађевине I, а током 2008. године откривен је само њен источни дио. Ријеч је о лонгитудиналној грађевини која се простире у правцу исток – запад, а састоји се од два низа мањих одаја приближно квадратне основе. Зидови овог објекта грађени су од обрађеног камена мањег формата повезаног размућеном глином, ређе и малтером. Начин градње и стратиграфски подаци казују да је овај објекат изграђен у вријеме обнове грађевине I, односно крајем III или почетком IV вијека, на шта упућује и налаз бронзаног новца Константина I, кован у Лугдунуму око 310. године. Прекид живота крајем IV вијека уочава се и на овом објекту. Очекивања да се западно од ових грађевина налазе још интересантнији дијелови града, поткрепљена налазима капитела и дијелова стабла камених стубова, потврђују и геофизичка испитивања обављена током 2008. године. До сада добијени резултати говоре о постојању луксузних јавних грађевина (храм, форум) у центру града који је највјероватније био опасан и заштићен бедемима. Осим на простору унутар бедема (intra muros), градски живот се одвијао и на широком простору ван бедема (extra muros), који је ограничен с једне стране Бабића потоком, а с друге Везичницом.

Богати материјал од укупно око 1200 музејских предмета, ископан као гробни прилог из некропола I и II, данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима. Састоји се од веома разноврсних, значајних и изузетно вриједних предмета попут бројних керамичких посуда, оружја (гвоздени ножеви, копља), разноликих новчића, лијепих бронзаних и сребрних фибула различитог типа, скупоћеног сребрног и златног накита (минђуше, огрлице, привесци, копче, дугмад), затим, стаклених посуда, односно балсамарија (стаклена посуда за мирис), пехара. Међу њима љепотом и умјетничком вриједношћу нарочито се истиче скупоцјена чаша, тзв. диатрета. То је, уствари, звонасти пехар од безбојног стакла, окован стакленом мрежом кобалтноплаве боје израђене у облику кругова поређаних у три реда, изнад које је, такође од стакла, израђен и натпис у истој боји као мрежа, а на којем пише: „VIVAS PANELLENI BONA M(memoria)“. Рађена је у једном комаду стакла, у техници тзв. брушења. Претпоставља се да је мајстор за живота могао урадити највише један до два оваква и слична примјерка. У свијету је, до данас, сачувано свега до двадесетак примјерака диатрета, од којих је већина њих, око петнаестак, у фрагментима. Пљеваљска, односно коминска дијатрета, сачувана је готово у потпуности, што је чини посебно вриједном. Умјетнички богата камена скулптура разних представа клесана вјештим умијећем домаћих мајстора са драгоцјеним епиграфским натписима, уз бројан и разноврстан, а неријетко раскошан и престижан материјал гробног прилога, недвосмислено указује да се радило о великом граду, веома значајном привредном, економском и културном центру југоисточног дијела римске провинције Далмације. То су и разлози што је за мјесто сталне настањености привлачио велики број странаца, попут богатих трговаца из оријенталних провинција, као и многих породица, најчешће, из приморских крајева Далмације. Данас, на жалост, ни пуно име овог великог града још увијек са сигурношћу није утврђено. Иако има неколико претпоставки, поуздано се зна само прво слово његовог имена. На његово потпуније име, између осталог, указује и један интересантан натпис на споменику пронађеном на Коловрату, археолошком локалитету код Пријепоља, гдје је такође постојало римско насеље које је функционисало под административно-управном влашћу Муниципиума С… Подигнут је од стране градског вијећа, у част Секстијана, римског витеза сталешког слоја, који је уз сенаторски, представљао два привилегована сталежа у римској држави. Натпис помиње четири прва слова имена града, С[.]ЛО, чије је друго слово потпуно оштећено, дајући реалне претпоставке да се ради о скраћеном облику имена коминског муниципијума.

Сва досадашња сазнања, уз типолошке карактеристике истраженог гробног прилога, облике гробова, других епиграфских натписа и још низа назнака, сужавају круг научних претпоставки на два мишљења у вези са именом овог значајног древног града. Прво, које је изнио Домашевски још крајем 19. вијека а касније му се придружили многи, између осталих и Александрина Цермановић Кузмановић, један од непосредних истраживача на самом терену, заступа тезу да се насеље у Коминима називало Салонијана. То је име града које се у историјским изворима помињало једино на Птолемејовој карти из средине II вијека, чија убикација ни до данас није потврђена. По другом мишљењу, које је заступао Еванс крајем XIX вијека, име насеља могло би бити Сплонум. Ово мишљење данас заступа и Светлана Лома, позивајући се, између осталог, и на нека додатна, новија сазнања до којих је дошла из садржаја епиграфског натписа уграђеног 1592. године у југоисточни пиластар припрате цркве манастира Света Тројица у Пљевљима, а за који се сазнало тек 1996. године приликом конзерваторко-рестаураторских радова на троичком живопису.

Поред бројних још увијек непознатих историјских чињеница о овом античком граду, досадашња истраживања локалитета у Коминима у многоме су обогатила научна знања о провинцијској римској археологији. Динамична римска култура није била херметична. Богати мозаик онога што називамо римском цивилизацијом, која је цветала на широком простору који је обухватао добар дио Европе, али и дијелове Африке и Азије, за потку има оно што је класична италска култура. У њу су, међутим, на најбољи начин уткана вјеровања и начин живота домородачких народа које је Рим освојио. Провинција Далмација, којој су Комини територијално припадали, била је битан сегмент античке римске државе. Под царском управом од почетка I вијека, провинција Далмација имала је веома важну улогу у стратегији освајања подунавских области. Историјат и развој градова у приобалној зони добро је истражен. Шта се догађало и зашто у залеђу ове богате провинције, који су путеви и начини романизације области које су дуго биле ван сфере интереса Царстава, а које су у једном тренутку постале кључне, још увијек је предмет интересовања многих научника. О томе ће, свакако, значајан допринос дати наставак теренских истраживања Муниципиума С…,у времену које нам слиједи.

Радоман Ристо Манојловић

Видео запис из архива РТЦГ 1976. године

Академик Драгослав Срејовић и проф. др Александра Цермановић Кузмановић о значају и вриједности археолошког локалитета у Коминима, Муниципиум С…

Виртуелна посјета локалитета Муниципиум С’