Податке о овој некрополи налазимо код Бешлагића који биљежи да се на некрополи налази 44 стећка – 2 плоче, 35 сандука и 7 слемењака. Велики број стећака је, иако се претпоставља да су били добро обрађени, оштећен, окрњен или утонуо у земљу. Споменици су постављени у низове, у правцу исток-запад, осим пет примјерака који су оријентације сјевер-југ.
Украшено је 7 примјерака – 2 сандука и 5 слемењака, а 4 сљемењака имају четвороводни кров.

На некрополи је евидентирано 63 споменика, а према облику њихов однос је следећи: 30 плоча, 8 сандука, 2 сандука специфичног облика, 3 сљемењака, 4 сљемењака са постољем, 3 стуба и 13 споменика чији облик није могуће идентификовати. Углавном су постављени у правцу исток-запад, а највећи број оних који одступају од овог правца налази се у јужном дијелу гробља гђе се налазе остаци цркве-капеле и дијелу око ње, па је евидентно да су они дислоцирани.

Највећи број споменика облика плоче које налазимо на некрополи је грубе израде, утонуо у земљу или пак необрађен. Углавном су постављене у правцу исток-запад, осим двије – једна у сјеверном дијелу гробља која је оријентисана у правцу сјевер-југ, и друга која се налази изван ограде гробља и постављена је у правцу сјевероисток-југозапад. У средишњем дијелу гробља још двије плоче одступају од основног правца, али с обзиром на то да се налазе у непосредној близини нових гробова, вјероватно су дислоциране, као и оне које се налазе у јужном дијелу гробља. Највећи број плоча је дужине око 150 цм, свега њих неколико имају мање димензије, дужине испод 100 цм. Украшено је седам примјерака, док су код осталих горње површине веома оштећене или слабо обрађене. Приликом утврђивања облика споменика од којих је велики број утонуо у земљу, и овде је примијењен критеријум по коме све споменике до 30 цм висине треба сврстати у плоче док се не потврди супротно.

Током 2012. године, два стећка су однешени у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу (један који се налазио прије улаза у гробље и други непосредно након самом улаза).

Фото галерија стећака у Матаругама – Молика

Новије податке о овој некрополи налазимо код Вање Белошевац која је, након спроведених истраживања током 1999. године, израдила каталошки преглед некрополе. Примјењујући Бешлагићеву типологију на шест основних облика, Белошевац је дала бројчани однос споменика на овом локалитету – 14 споменика облика плоче, 7 споменика облика сандука , 13 споменика облика сљемењака, 1 споменик облика стуба и 4 споменика за која није било могуће утврдити облик, дакле укупно 38 споменика на самој некрополи и један стећак који се налази у градском парку у Пљевљима гдје је употребљен као допуна за споменик Мила Перуничића. Украшено је укупно 26 примјерака – 7 споменика облика плоче, свих 7 облика сандука и 12 стећака облика сљемењака.

Током 2012. године, два стећка, од којих се један налазио са десне стране доњег улаза у гробље а други у горњем дијелу гробља, однешени су у Народни музеј Црне Горе и данас се налазе у Лапидаријуму у дворишту Његошевог музеја Биљарде на Цетињу.

Фото галерија стећака у Вруљи – Марина шума

У историјским изворима манастир Довоља се помиње први пут 1513. године када га посјећује митрополит херцеговачки Јован, издавајући том приликом један писани документ који се и данас чува у архиви манастира Света Тројица, а којим ослобађа манастир свих црвених дажбина услед тешке материјалне ситуације, молећи своје наследнике, будуће херцеговачке митрополите, да ту његову одлуку не мијењају. За датовање манастира Довоље могле би бити интересантне и поједине молбе упућиване турским властима још од 1536. године, којима се тражила обнова, тада већ, „трошна црква“. Молбе су услишене тек 1545. године и то након изјава двојице муслимана којима су посвједочили да је „од давнина црква од камена“ постојала, те је те исте године, црква коначно и обновљена. Очигледно, саграђена од камена а трошна, црква је морала бити и много стара, поготово у односу на 1536. годину када је њено стање изискивало хитну обнову, а свакако значајно старија и од времена њеног живљења са нагомиланим проблемима материјалне природе, када је 1513. године затекао надлежни херцеговачки митрополит Јован приликом свог обиласка. Такође, изјава муслимана као повјерљивих свједока, упућује на закључак да је било неопходно доказивати да је црква постојала у вријеме прије доласка Турака, у овом случају најкасније до 1465. године кад су Турци успоставили власт на овим просторима. Дакле, очигледно је да се поштовао турски закон о забрани подизања нових богомоља и проширивања старих у вријеме послије владавине султана Мехмеда Освајача, односно да се доследно спроводио закон о могућој обнови старих богомоља и то од истих материјала и у постојећим габаритима.

Кроз своју дугу и бурну историју више пута је рушен и спаљиван, па из пепела подизан.  Ипак, у највећем дијелу своје историје важио је за богат и угледан манастир. Историјски извори из 17. и 18. вијека потврђују да је куповао бројна имања у свом ужем и ширем окружењу, од којих се прецизније помиње куповина земље у Борисављевици 1637. године, винограда у Кучину 1665. и 1733. године. Његова имања простирала су се и до лимске долине, данашње пријепољске, па чак и прибојске општине. Црква Светог Василија у Пријепољу подигута је на довољском земљишту. Препознавао се и по богатој ризници коју су красиле многе драгоцјености, ријетке књиге и вриједни рукописи. Млади цетињски владика Петар II поклонио је 1835. године Довољи неколико богослужбених књига које је добио на дар од руског цара Николе I.

Историјски извори биљеже да су старјешине манастира Довоља знале и продавати књиге другим црквама, односно манастирима, што не искључује могућност да се у појединим дијеловима свог историјског постојања бавила и преписивачком дјелатношћу мањег обима. Тако је у вријеме игумана Тодора и проигумана Герасима продато једно јеванђеље манастиру Св. Ђорђа, највјероватније оном у Добриловини. Један запис с краја XVIII вијека биљежи да је унутрашњост црве просто сијала од злата, сребра, одежди, кандила, икона и сличног црквеног мобилијара. Висок црквени углед довео је до тога да се Довољи, највјероватније, повјери да близу сто педесет година, од краја XVII, цијелог XVIII и почетка XIX вијека, чува ћивот са моштима Св. Арсенија, наследника Св. Саве на српском архиепископском престолу. Свијест о снажном култу овог српског свеца сачувана је и данас у народу, тако да мјештани, нарочито људи старије доби, цркву у Довољи још увијек знају ословити „Црква Светог Арсенија“, што је очигледна последица устаљенијег коришћења тог назива у вријеме боравка и чувања његових моштију у Довољи.

Постоје индиције које указују да је у Довољи, можда, замонашен будући српски патријарх, Арсеније Чарнојевић III, у историји познат као предводник Велике сеобе Срба 1690. године. Последњи пут Довоља је страдала 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, а након једног великог пожара 1886. године манастир је дефинитивно и напуштен. Његове драгоцјености највећим дијелом су страдале. Преношењем у друге манастире и цркве успјело се нешто мало и сачувати. На тај начин један дио књига је склоњен у Пријепоље, а дио манастирских ствари у манастир Добриловину. Други дио је понио са собом руски конзул у Сарајеву, Александар Ф. Гиљфердинг, заједно са затеченим књигама из манастира Св. Арханђела Михаила, када је 1857. године обилазио ове запустјеле манастире. Књиге се и данас чувају у архиву Санкт Петербурга у Русији. Више од једног вијека присутна је идеја о обнови овог значајног средњовјековног културно-историјског споменика. Манастир Довољу обишао је 1932. године и угледни професор Ђурађ Бошковић, фотографисао га и описао постојеће стање, а потом израдио скице са предлогом његове реконструкције.

Коначно, 1999. године Завичајни музеј из Пљеваља, заједно са Одбором за обнову манстира Довоља на челу са др Славенком Терзићем, крчењем у шуму зараслих остатака манастирских зидина започео је са реализацијом пројекта његове обнове. Потом је услиједила двогодишња кампања систематских археолошких истраживања цјелокупног унутрашњег дијела цркве и простора око цркве у појасу од 1,5–2 м, гдје је, између осталог, истражено и 57 гробова. Пронађен је црквени под од камених плоча, унутар апсиде, темељи старије апсиде, два већа фрагмента живописа на западној страни наоса, један површине 0,60 м2, а други 0,99 м2, као и бројни мањи фрагменати разнобојног фреско малтера. Археолошким ископавањима откривен је и већи број новчића, огроман број гвоздених ексера и нагорелих дрвених грађевинских елемената осталих након изгорјеле клисом прекривене кровне конструкције, затим фрагмената керамике, стакла, танког бронзаног лима, бронзаних предмета и слично. Истраживањем из 1999. и 2000. године потврђено је да је црква у Довољи једнобродна грађевина доста издуженог облика, са полукружном апсидом, куполом и припратом.

Спољашња дужина јој је 18,5 м, а ширина 6,5 м. У апсиди се налазе три полукружне нише, док се четврта налази на сјеверном зиду олтарског источног травеја. Наос јој је са три пара пиластара подијељен на три травеја. Источни и централни пиластери служе као ослонци куполе.

Источни пиластери су нешто увученији, али доста шири од пиластара на којим је почивала купола. Средином унутрашњег лица ових пиластера јасно се може уочити спој, односно да су пиластри у једном моменту били порушени, када је највјероватније дозидана припрата.

Хронологија градње

Републички завод за заштиту споменика културе са Цетиња, у сарадњи са нашим музејом, током јуна и јула мјесеца 2007. године спровео је конзерваторске радове на каменим надгробним споменицима који су били смјештени у поменутом објекту, док је дио камених споменика који сачињавју гробнице остао неконзервиран. Конзервациом је третирано укупно 114 већих и тежих споменика од камена и сиге, углавном типа “стеле“, као и преко 100 камених фрагмената мањих димензија, који претежно припадају каменој пластици у виду урни, поклопаца, разних флоралних декоративних детаља и елемената са натписом.

Крајњи циљ Музеја је израда ваљане пројектне документације, након које би уследила и адекватна презентација поменутих споменика, јер сматрамо да то они свакако и заслужују. Двије постојеће гробнице и двадесет репрезентативних споменика, измјештени у простор парка пљеваљске Милет баште, добили би нову улогу – улогу археолошког парка. Сматрамо да централни простор Милет баште, у троуглу који чине главни комуникациони правци, може да прихвати и нову улогу археолошког парка. На тај начин Милет башта би садржајно обогатила сопствени парк, а истовремено налазима пружила прикладан и сигуран простор. Гробнице и споменици у Милет башти били би постављени уз пјешачке стазе, слично као и првобитно, гдје су споменици били поред античког пута. Уз додатно хортикултурно уређење и адекватно освјетљење остварено рефлекторима са постојећих канделабара и светиљки за истицање детаља, добили би једну савремену презентацију. Цијенимо да би то био прави начин да нашој и широј јавности учинимо доступним бар један сегмент овог значајног, око два миленијума старог, римског античког локалитета, какав је био Municipium S… Тај антички сегмент одражавао би умјетнички изузетно богату камену скулптуру разних представа, клесану вјештим умијећем домаћих мајстора, са драгоцјеним епиграфским натписима који говоре о структури тадашњег становништва, његовом привредном, културном и религијском начину живота.