Дијатрете, стаклене пехар-чаше из античког периода, које су пронађене у Пљеваљима и Отану допринијеле су да се успостави веза између ова два града и да се развије културна сарадња.

Чланови пљеваљске делегација на овом путу имали су прилику да се упознају са бројним културним знаменитостима и музејима у Паризу. На позив градоначелника Монтероа, присуствовали су и свечаној манифестацији одржаној у овом граду, која је уприличена поводом обиљежавања 210 година од велике Наполеонове битке.

Емисија „Актуелно“, Радио телевизије Пљевља, посвећена боравку пљевљске делегације у Француској и  пљеваљској дијатрети, као највећем покретном културном благу Црне Горе, које чека прилику да буде валоризовано.

Снимак гостовања делегације у емисији Актуелно (ТВ Пљевља)

Фото галерија

Диатрета је коришћена у свечаним приликама. Била је као краљица вечери за трпезом моћног господара или самог цара, направљена да покаже љепоту, да свједочи о раскоши. Осим своје примарне, практичне намјене, овај скупоцјени пехар био је и одраз припадности одређеном сталежу. Врло је битна и њена естетска димензија јер се кроз њу рефлектује животни стил, укус и мода једне епохе. А онда, након многих пирова на којима је представљана, диатрета је сахрањивана заједно са својим власником.
По начину украшавања могу се издвојити двије групе диатрета, оне са фигуралном представом и мрежасте диатрете које се сматрају естетски најсавршенијим, код којих декор у виду фине мреже обухвата цијели суд. Постоји више врста самих мрежастих диатрета, а разлкују се по богатству украса. Најдекоративније имају на врату суда натпис, затим слиједи оковратник и мрежа која обухвата језгро, односно саму посуду. Натпис испод обода најчешће изражава жељу или изреку исписану на грчком или латинском језику. Рјеђе се на диатретама налазе имена, као што је то случај на коминској диатрети, са именом Панелленија.

Коминска диатрета припада групи мрежастих диатрета савршене израде. Звонолики пехар је од прозрачног безбојног стакла и кобалтно плаве мреже која у три реда прстенова сасвим слободно обавија пехар. Натпис, који се састоји од 19 слова није повезан са мрежом, већ стоји слободно. Једно слово О је оштећено, а последње слово које недостаје, највјероватније је слово М(емориа). Натпис ВИВАС ПАНЕЛЛЕНИ БОНА се може превести као порука – У славу Панеленија. Висина диатрете је 14, 9 цм, пречник отвора 13, 3 цм и базе 3,7 цм. Потиче из IV вијека нове ере, а израђена је у једној од чувених келнских радионица. Начин израде диатрета дуго времена је заокупљао пажњу научника и изазивао различите теорије и претпоставке, нарочито процес израде мреже који ни до данас није у потпуности расвијетљен. Сматра се да су мрежа и пехар израђивани из једног комада стакла. Основа језгра се умакала у обојену стаклену масу и након хлађења брусила се точкићима разних облика и димензија, тако да се добијала мрежа која је за основу везана стакленим стубићима. Мајстори диатрета били су под посебном заштитом римских царева и имали специјални третман. За живота су могли направити само једну, до двије диатрете.

Током великих археолошких ископавања Муниципиума С… 1975. године у некорополи II истражена је гробница X, која је била великих димензија, са више одаја и комора, те сандучића за пепео, са богатим гробним прилозима – златним минђушама и сребрним фибулама. Унутар гробнице налазио се гроб, саграђен од опека везаних малтером, а у њему оловни саркофаг са скелетом покојника и стакленим прилозима који указују на истакнути друштвени положај сахрањеног покојника, мушкарца педесетих година. Гробница је давно опљачкана, али су разбојницима промакли скупоцјени стаклени предмети који су били положени поред рамена покојника, диатрета, амфорисмос, тоалетна бочица вретенастог облика и крчаг.

Проналазак коминске диатрете, као једне од малобројних потпуно сачуваних у свијету, био је сензација у научним круговима. Она и данас представља једно од највриједнијих покретних кулутрних добара Црне Горе.

Покушај првих археолошких истраживања на локалитету вршили су 1899. године аматери, аустријски официри, чије је резултате касније објавио Карл Пач. Озбиљна научна истраживања овог значајног локалитета започета су 1964. године. У сарадњи Филозофског факултета из Београда, Завода за заштиту споменика културе Црне Горе и Завичајног музеја из Пљеваља, у периоду од 1964. до 1967. и од 1970. до 1975. године, систематским археолошким ископавањима истражене су двије велике некрополе овог града. Старија некропола (некропола I), обухватала је 390 гробова спаљених покојника. Гробови су углавном у облику кружне јаме и то без урни или са керамичким урнама за пепео спаљених покојника, док један дио гробова садржи такође, али камене и правоугаоне, сандучиће за пепео. Сахрањивање у некрополи I вршено је током I вијека и то искључиво од стране старосједелачког нероманизованог становништва.

Млађа некропола (некропола II) обухватала је укупно 295 гробова, од којих је дио са спаљеним покојницима, без битне разлике у односу на гробове из некрополе I, и дио гробова са инхумираним покојницима. Гробови са инхумираним покојницима откривени су у десет монументалних гробница, односно гробних конструкција са надгробним споменицима различитих облика и украса, типа плоча, стела и ципуса, углавном оријентисаних у правцу сјевер – југ. У некрополи II вршено је сахрањивање од II до IV вијека, углавном романизованог домородачког становништва, које је, иначе, имало сва муниципална права до повјереништва о старању и управљању градом. Истраживањем из седамдесетих година XX вијека, на периферији некрополе II откривена су и два необична, тзв. коњаничка гроба, која се не могу везати ни за један локални етнос. У једном гробу са покојником је сахрањен коњ, пет паса из истог легла и свиња, а у другом покојник са коњем и два пса. Сагледавајући те чињенице у склопу укупних историјских дешавања на ширем простору у то вријеме, А. Цермановић-Кузмановић износи претпоставку да су у Муниципиум С… могли живјети и припадници других народа и култура, закључујући да се конкретно ова два коњичка гроба могу приписати неком варварском номадском племену, могуће, Сарматима или Готима.

На самом граду, смјештеном западно од већ истражених некропола, који обухвата простор од неколико десетина хектара, до 2007. године нису вршена никаква већа и обимнија истраживања. Спроведено је само неколико сондажних археолошких ископавања којим је обухваћен незнатан простор овог значајног античког локалитета. Сондажна истраживања су потврдила претпоставку да се ради о великом римском граду, опасаном бедемима, са капијама, форумом и другим пратећим јавним грађевинама, светилиштима, како римских тако и оријенталних божанстава (Серапис, Митра, Изида).

Археолошким ископавањима на јужном сектору током 2007. године, Завичајни музеј, у сарадњи са Археолошком збирком Филозофског факултета у Београду и Републичким заводом за заштиту споменика културе са Цетиња, започео је прву фазу заштитних археолошких истраживања самог града. Том приликом откривени су архитектонски остаци фортификационог система који хронолошки одговарају млађој некрополи, тзв. некрополи I. Јужно од њих констатовано је постојање издужене грађевине са више просторија, оријентисане у правцу исток-запад очуване само у темељним зонама, уз чији југоисточни угао је истражена релативно добро очувана потковичаста пећ са правоугаоним ложиштем, која припада истој фази градње као и грађевина. Ови архитектонски елементи, највјероватније, представљају остатке неутврђеног домородачког насеља, које је цвјетало на простору потоњег града, а чије се становништво сахрањивало у тзв. некрополи I, смјештеној на узвишеном платоу југозападно од насеља.

Археолошка ископавања обављена 2008. године потврдила су претпоставку да се на простору, ограниченом Бабића потоком са југа, ријеком Везичницом са истока, а са сјевера савременим асфалтним путем, налазе остаци римског града. Током истраживања откривене су двије грађевине. На основу извјештаја са терена за 2008. годину, грађевина I представља луксузни објекат димензија 18,75 x 14,75 м. Састоји се од шест одаја приближно квадратних основа и једне мање одаје која се завршава лучним зидом дајући један апсидални простор. Објекат је грађен од полуобрађених камених блокова везаних малтером, уз обилато коришћење сиге као грађевинског материјала који је лак за обраду и омогућава лакше конструисање прозорских и вратних отвора. Зидови одаја овог објекта, дебљине око 0,60 м, били су богато декорисани фрескама са различитим геометријским и фигуралним мотивима, веома богатог колорита. Луксузност грађевине наглашена је открићем система подног гријања, тзв. хипокауста. Печати на опекама које су служиле за конструкцију хипокаустних стубића и подова одаја (МЕТР, ПАС), указују на постојање локалне радионице која је снабдијевала град грађевинским материјалом. Судећи по покретном археолошком материјалу, грађевина је подигнута средином II вијека, али је крајем III и почетком IV вијека претрпјела поправке које се очитују у другачијем начину градње, уз употребу обрађеног камена мањег формата и уз ријетку употребу малтера као везива. Изгледа да је живот ове грађевине прекинут крајем IV вијека, у моменту када се и сам град напушта.

Првобитна намјера грађевине није за сада поуздано позната пошто још није откривена у потпуности. У вријеме обнове, крајем III или почетком IV вијека, свакако да је имала и извјесни култни карактер. На то указује налаз три жртвеника прислоњена уз јужни зид објекта, од којих је један изгледа био посвећен Силвану. Грађевина II налази се јужно од грађевине I, а током 2008. године откривен је само њен источни дио. Ријеч је о лонгитудиналној грађевини која се простире у правцу исток – запад, а састоји се од два низа мањих одаја приближно квадратне основе. Зидови овог објекта грађени су од обрађеног камена мањег формата повезаног размућеном глином, ређе и малтером. Начин градње и стратиграфски подаци казују да је овај објекат изграђен у вријеме обнове грађевине I, односно крајем III или почетком IV вијека, на шта упућује и налаз бронзаног новца Константина I, кован у Лугдунуму око 310. године. Прекид живота крајем IV вијека уочава се и на овом објекту. Очекивања да се западно од ових грађевина налазе још интересантнији дијелови града, поткрепљена налазима капитела и дијелова стабла камених стубова, потврђују и геофизичка испитивања обављена током 2008. године. До сада добијени резултати говоре о постојању луксузних јавних грађевина (храм, форум) у центру града који је највјероватније био опасан и заштићен бедемима. Осим на простору унутар бедема (intra muros), градски живот се одвијао и на широком простору ван бедема (extra muros), који је ограничен с једне стране Бабића потоком, а с друге Везичницом.

Богати материјал од укупно око 1200 музејских предмета, ископан као гробни прилог из некропола I и II, данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима. Састоји се од веома разноврсних, значајних и изузетно вриједних предмета попут бројних керамичких посуда, оружја (гвоздени ножеви, копља), разноликих новчића, лијепих бронзаних и сребрних фибула различитог типа, скупоћеног сребрног и златног накита (минђуше, огрлице, привесци, копче, дугмад), затим, стаклених посуда, односно балсамарија (стаклена посуда за мирис), пехара. Међу њима љепотом и умјетничком вриједношћу нарочито се истиче скупоцјена чаша, тзв. диатрета. То је, уствари, звонасти пехар од безбојног стакла, окован стакленом мрежом кобалтноплаве боје израђене у облику кругова поређаних у три реда, изнад које је, такође од стакла, израђен и натпис у истој боји као мрежа, а на којем пише: „VIVAS PANELLENI BONA M(memoria)“. Рађена је у једном комаду стакла, у техници тзв. брушења. Претпоставља се да је мајстор за живота могао урадити највише један до два оваква и слична примјерка. У свијету је, до данас, сачувано свега до двадесетак примјерака диатрета, од којих је већина њих, око петнаестак, у фрагментима. Пљеваљска, односно коминска дијатрета, сачувана је готово у потпуности, што је чини посебно вриједном. Умјетнички богата камена скулптура разних представа клесана вјештим умијећем домаћих мајстора са драгоцјеним епиграфским натписима, уз бројан и разноврстан, а неријетко раскошан и престижан материјал гробног прилога, недвосмислено указује да се радило о великом граду, веома значајном привредном, економском и културном центру југоисточног дијела римске провинције Далмације. То су и разлози што је за мјесто сталне настањености привлачио велики број странаца, попут богатих трговаца из оријенталних провинција, као и многих породица, најчешће, из приморских крајева Далмације. Данас, на жалост, ни пуно име овог великог града још увијек са сигурношћу није утврђено. Иако има неколико претпоставки, поуздано се зна само прво слово његовог имена. На његово потпуније име, између осталог, указује и један интересантан натпис на споменику пронађеном на Коловрату, археолошком локалитету код Пријепоља, гдје је такође постојало римско насеље које је функционисало под административно-управном влашћу Муниципиума С… Подигнут је од стране градског вијећа, у част Секстијана, римског витеза сталешког слоја, који је уз сенаторски, представљао два привилегована сталежа у римској држави. Натпис помиње четири прва слова имена града, С[.]ЛО, чије је друго слово потпуно оштећено, дајући реалне претпоставке да се ради о скраћеном облику имена коминског муниципијума.

Сва досадашња сазнања, уз типолошке карактеристике истраженог гробног прилога, облике гробова, других епиграфских натписа и још низа назнака, сужавају круг научних претпоставки на два мишљења у вези са именом овог значајног древног града. Прво, које је изнио Домашевски још крајем 19. вијека а касније му се придружили многи, између осталих и Александрина Цермановић Кузмановић, један од непосредних истраживача на самом терену, заступа тезу да се насеље у Коминима називало Салонијана. То је име града које се у историјским изворима помињало једино на Птолемејовој карти из средине II вијека, чија убикација ни до данас није потврђена. По другом мишљењу, које је заступао Еванс крајем XIX вијека, име насеља могло би бити Сплонум. Ово мишљење данас заступа и Светлана Лома, позивајући се, између осталог, и на нека додатна, новија сазнања до којих је дошла из садржаја епиграфског натписа уграђеног 1592. године у југоисточни пиластар припрате цркве манастира Света Тројица у Пљевљима, а за који се сазнало тек 1996. године приликом конзерваторко-рестаураторских радова на троичком живопису.

Поред бројних још увијек непознатих историјских чињеница о овом античком граду, досадашња истраживања локалитета у Коминима у многоме су обогатила научна знања о провинцијској римској археологији. Динамична римска култура није била херметична. Богати мозаик онога што називамо римском цивилизацијом, која је цветала на широком простору који је обухватао добар дио Европе, али и дијелове Африке и Азије, за потку има оно што је класична италска култура. У њу су, међутим, на најбољи начин уткана вјеровања и начин живота домородачких народа које је Рим освојио. Провинција Далмација, којој су Комини територијално припадали, била је битан сегмент античке римске државе. Под царском управом од почетка I вијека, провинција Далмација имала је веома важну улогу у стратегији освајања подунавских области. Историјат и развој градова у приобалној зони добро је истражен. Шта се догађало и зашто у залеђу ове богате провинције, који су путеви и начини романизације области које су дуго биле ван сфере интереса Царстава, а које су у једном тренутку постале кључне, још увијек је предмет интересовања многих научника. О томе ће, свакако, значајан допринос дати наставак теренских истраживања Муниципиума С…,у времену које нам слиједи.

Радоман Ристо Манојловић

Видео запис из архива РТЦГ 1976. године

Академик Драгослав Срејовић и проф. др Александра Цермановић Кузмановић о значају и вриједности археолошког локалитета у Коминима, Муниципиум С…

Виртуелна посјета локалитета Муниципиум С’