Процес реконквисте који јача са првим деценијама XIII века и ставља тачку на арапско-муслиманску доминацију над овим областима, подразумевао је не само поновно освајање територија, већ и брисање свих друштвених, цивилизацијских и културних норми изграђиваних у Калифату. Упоредо са тим таквим историјским следом на западу, почетком XIV века, на истоку почиње успон нове силе, која ће у последњим деценијама тог столећа снажно закорачити на тло југоистичне Европе. У свом продору у јутоисточну Европу, Османлије доносе не само ново државно уређење, већ и крупне промене у друштвеним и конфесионалним односима.

- неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања (османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Анкари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и

- недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли приступити овом послу.