Као ученик другог разреда, постао је уредник илустровано-сатиричног листа „Типар“, који је стварао заједно са Стеваном Самарџићем и братом Ристом Пејатовићем. Треба имати на уму опште културне и умјетничке прилике тог времена и то да је крајем деветнаестог вијека постојало свега неколико листова који су се бавили шалом, хумором и сатиром. Иако омладинци, својим раскошним књижевним и ликовним талентом већ тада су обезбиједили своје истакнуто мјесто у културној баштини наших крајева. Лист је излазио у Београду током 1893, 1894. и 1895. године, а због бескомпромисног односа према режиму, илегално је издаван и растуран.
Студирао је на Великој школи историјско-географски одсјек, гдје је дипломирао у редовном року 1899. године. На трећој и четвртој години студија учествује на наградним Светосавским конкурсима са два рада и за оба добија прве награде. У току студија, у договору са професором др Јованом Цвијићем, започиње истраживачки рад у области географије и вриједно прикупља грађу за своја будућа дјела. Упоредо са истраживањима у области антропогеографије, Танасије Пејатовић показује изузетну даровитост за сликарство и цртање, о чему говори један број његових умјетничких дјела који се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.
У области умјетности, Танасијев млађи брат Ристо (1877-1905), имао је много значајније домете. Након школовања у Београду, Ристо Пејатовић је у Прагу изучавао педагогију, сликарство и вајарство. Студије вајарства завршио је одличним успјехом на чувеној прашкој Академији ликовних умјетности, а након стечене дипломе академског вајара, похађао је тромјесечни курс технике клесања у мермеру на Академији у Венецији. Добитник је Главне награде Чешке за вајарство, а на конкурсу поводом стогодишњице Првог српског устанка, добија Прву државну награду владе Србије за скулптуру. Поред европски признатих домета у вајарству, у главном граду Чешке сарађивао је са више часописа, држао предавања у Прашком педагошком друштву и усавршавао се у курсевима виолине и клавира.

Танасије Пејатовић прво службује у Скопљу, али приликом посјете завичају, јавља му се идеја о оснивању гимназије у Пљевљима. Са Светозаром Томићем, уз свесрдну помоћ мутесарифа пљеваљског Санџака Сулејмана-хаки Паше, ради на припремама за њено отварање. Исте године Танасије Пејатовић је положио професорски испит. О томе јавља лист „Цариградски гласник“: „Г. Танасије Пејатовић, бивши наставник српске гимназије у Скопљу, положио је крајем децембра професорски испит у Београду једногласно. Срдачно честитамо младом професору са топлим жељама да у новоме положају оправда надања која се у њега полажу. Г. Пејатовић је 20. јануара 1902. примио и своју нову дужност.“ Та нова дужност било је постављење на мјесто директора Ниже српске Гимназије у Пљевљима.
Танасије Пејатовић временом је израстао у једног од најдаровитијих сарадника др Јована Цвијића. Ношен младалачким ентузијазмом, уз себи својствену интелектуалну оштрицу и особен стил писања, Пејатовић врло брзо придобија Цвијићево повјерење и наклоност, тако да управо његовом студијом „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку (антропогеографска испитивања)“ (1902), Српска Краљевска Академија започиње серију регионалних антропогеографских испитивања. Како би избјегао могућа ометања у будућем истраживачком раду, ову студију је објавио под псеудонимом Петар Мркоњић. Осим ове капиталне студије, Пејатовић је објавио или припремио за објављивање бројне радове: „Мрњавчевићи у историји и народним пјесмама“, „Један српски родослов нове редакције“, „Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескара и других исправа за манастире Св. Тројица, Бању, Кратово, Маржиће, Довољу и Дубочицу; „Проучавање села у једном дијелу Полимља“, „Манастир Сопоћани“, „Манастир Давидовица“ итд. Дио рукописне заоставштине Танасија Пејатовића данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

Танасија Пејатовића смрт је прекинула у јеку његовог замашног научног, просвјетног и културног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, у двадесет осмој години. Није га ожалио само родни крај, већ и шира научна и културна јавност. И сам Цвијић – научник особитог међународног кредибилитета стеченог кроз утицајна истраживања у друштвеној и физичкој географији, геоморфологији, геологији, етнографији, антропогеографији и историји – био је свјестан да је прерани губитак Танасија Пејатовића оставио велику празнину у његовој школи и да ће за сарадника таквих капацитета тешко наћи замјену. Двије године након Танасија, умро је и његов млађи брат Ристо, такође у двадесет осмој години.

Др Бранко Бановић

Гимназија „Танасије Пејатовић“ je велелепно архитектонско здање у центру Пљеваља. Налази се у улици Тршовој и као комплексан грађевински објекат захвата скоро цјелокупан простор од Трга патријарха Варнаве до Улице Бошка Бухе. Има дугу и занимљиву историју, која сеже још од 1901. године.

У тежњи да се врате у родна Пљевља, двојица младих професора, Танасије Пејатовић и Светозар Томић, покренули су иницијативу да се у њиховом граду отвори српска гимназија. У том науму били су подржани од већег броја угледних пљеваљских грађана, имућних трговаца и занатлија. Охрабрени њиховом подршком и одобрењем, обратили су се окружном начелнику за пљеваљски санџак, мутесафиру Сулејману Хаки-паши, са намјером да испитају какав је његов став о отварању српске гимназије. Током разговора, сам Сулејман-паша први је покренуо питање оснивања српске руждије у Таслиџи и предложио младим професорима да остану да раде у њој.

Управо залагањем Сулејман-паше, турске власти су у јесен 1901. године одобриле отварање Гимназије у Пљевљима. Отварањем ове Ниже средње школе, Пљевља су постала снажно средиште културно-просвјетног и националног рада. Од стране Министарства иностраних дела Србије, за првог директора Гимназије, 13. септембра 1901. године, изабран је Танасије Пејатовић, а 20. јануара 1902. године његово именовање потврдиле су и турске власти. На мјесту директора остао је, само, нешто дуже од годину дана. Прерана смрт, у двадесет осмој години живота, прекинула га је у највећем замаху просвјетног, културног и научног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, остављајући велику празнину, како у Гимназији тако и у цијелом граду и културно-научним круговима, јер се за човјека таквог кредибилитета, тешко могла наћи замјена.

Гимназија је успјевала да преброди бројне потешкоће у првим годинама рада, као и оне које су наступиле касније током ратних и поратних година. Више од пола вијека била је смјештена у згради која је подигнута на Читлуку, на мјесту прве српске православне школе. Првобитно је основана као осмогодишња средња школа, а од 1953. године је реорганизована у четворогодишњу. Услед пораста броја средњошколских ученика у годинама након ослобођења, јавила се потреба за просторним проширењем школе. Као опција за рјешење овог проблема одлучено је да се Гимназији уступи дотадашња зграда Основне школе, која је подигнута средином тридесетих година ХХ вијека. Иницијатива за њену изградњу покренута је 1925. године, након одлуке да се обједине четири градске основне школе, које су се налазиле на Читлуку, Стражици, у Моћевцу и Шеварима. Тек 1939. године, зграда у којој се изводила настава основног образовања, припала је Народној школи.

Оваj школски објекат уступљен је Гимназији 1955. године, која је до 1959. године задржала назив Виша реална гимназија, од када је преименована у Гимназију. Након деценије рада, 1968. године добила је пуно име Гимназија „Танасије Пејатовић“.

Због успјешног просвјетног рада, из године у годину била је све већа заинтересованост ученика за упис у ову средњошколску установу. Мали просторни капацитет и лоше опште стање, у које је временом зграда доспјела, условили су да, 1967. године започне њена адаптација. У наредне двије године дограђен је дио зграде према цркви Свете Петке, подигнута је фискултурна сала и уведено централно гријање, чиме је Гимназија добила данашњи изглед. Завршетком радова, 1969. године створени су повољни услови за рад у одговарајућем просторном амбијенту.

Бројна признања и награде које је Гимназија „Танасије Пејатовић“ добила током вјековног постојања, међу којима су награда „20. новембар“ 1971. године, „Октоих“ 1973. године, Признање за најбољу школу у Црној Гори 1975. године и многа друга, доказ су успјешног васпитно-образовног рада ове установе.

По свом специфичном архитектонском изгледу, зграда Гимназије „Танасије Пејатовић“  представља најпрепознатљивији симбол стогодишње традиције и елемент културног идентитета града, због чега је покренута иницијатива да се ово здање законом заштити и прогласи културним добром.

Дејана Дробњак
виша кустоскиња

Фото галерија са отварања

Пљеваљске новине поводом изложбе Танасије Пејатовић 1875-1903.
1. децембар 2016. год.

Као ученик другог разреда, постао је уредник илустровано-сатиричног листа „Типар“, који је стварао заједно са Стеваном Самарџићем и братом Ристом Пејатовићем. Треба имати на уму опште културне и умјетничке прилике тога времена и то да је крајем деветнаестог вијека постојало свега неколико листова који су се бавили шалом, хумором и сатиром. Иако омладинци, својим раскошним књижевним и ликовним талентом већ тада су обезбиједили своје истакнуто мјесто у културној баштини наших крајева. Лист је излазио у Београду током 1893, 1894. и 1895. године, а због бескомпромисног односа према режиму, илегално је издаван и растуран.

Студирао је на Великој школи историјско-географски одсјек, гдје је дипломирао у редовном року 1899. године. На трећој и четвртој години студија учествује на наградним Светосавским конкурсима са два рада и за оба добија прве награде. У току студија, у договору са професором др Јованом Цвијићем, започиње истраживачки рад у области географије и вриједно прикупља грађу за своја будућа дјела. Упоредо са истраживањима у области антропогеографије, Танасије Пејатовић показује изузетну даровитост за сликарство и цртање, о чему говори један број његових умјетничких дјела који се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

У области умјетности, Танасијев млађи брат Ристо (1877-1905), имао је много значајније домете. Након школовања у Београду, Ристо Пејатовић је у Прагу изучавао педагогију, сликарство и вајарство. Студије вајарства завршио је одличним успјехом на чувеној прашкој Академији ликовних умјетности, а након стечене дипломе академског вајара, похађао је тромјесечни курс технике клесања у мермеру на Академији у Венецији. Добитник је Главне награде Чешке за вајарство, а на конкурсу поводом стогодишњице Првог српског устанка, добија Прву државну награду владе Србије за скулптуру. Поред европски признатих домета у вајарству, у главном граду Чешке сарађивао је са више часописа, држао предавања у Прашком педагошком друштву и усавршавао се у курсевима виолине и клавира.

Танасије Пејатовић прво службује у Скопљу, али приликом посјете завичају, јавља му се идеја о оснивању гимназије у Пљевљима. Са Светозаром Томићем, уз свесрдну помоћ мутесарифа пљеваљског Санџака Сулејмана-хаки Паше, ради на припремама за њено отварање. Исте године Танасије Пејатовић је положио професорски испит. О томе јавља лист „Цариградски гласник“: „Г. Танасије Пејатовић, бивши наставник српске гимназије у Скопљу, положио је крајем децембра професорски испит у Београду једногласно. Срдачно честитамо младом професору са топлим жељама да у новоме положају оправда надања која се у њега полажу. Г. Пејатовић је 20. јануара 1902. примио и своју нову дужност“. Та нова дужност било је постављење на мјесто директора Ниже српске Гимназије у Пљевљима.

Танасије Пејатовић временом је израстао у једног од најдаровитијих сарадника др Јована Цвијића. Ношен младалачким ентузијазмом, уз себи својствену интелектуалну оштрицу и особен стил писања, Пејатовић врло брзо придобија Цвијићево повјерење и наклоност, тако да управо његовом студијом „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку (антропогеографска испитивања)“ (1902), Српска Краљевска Академија започиње серију регионалних антропогеографских испитивања. Како би избјегао могућа ометања у будућем истраживачком раду, ову студију је објавио под псеудонимом Петар Мркоњић. Осим ове капиталне студије, Пејатовић је објавио или припремио за објављивање бројне радове: „Мрњавчевићи у историји и народним пјесмама“, „Један српски родослов нове редакције“, „Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескара и других исправа за манастире Св. Тројица, Бању, Кратово, Маржиће, Довољу и Дубочицу; „Проучавање села у једном дијелу Полимља“, „Манастир Сопоћани“, „Манастир Давидовица“ итд. Дио рукописне заоставштине Танасија Пејатовића данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

Танасија Пејатовића смрт је прекинула у јеку његовог замашног научног, просвјетног и културног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, у двадесет осмој години. Није га ожалио само родни крај, већ и шира научна и културна јавност. И сам Цвијић – научник особитог међународног кредибилитета стеченог кроз утицајна истраживања у друштвеној и физичкој географији, геоморфологији, геологији, етнографији, антропогеографији и историји – био је свјестан да је прерани губитак Танасија Пејатовића оставио велику празнину у његовој школи и да ће за сарадника таквих капацитета тешко наћи замјену. Двије године након Танасија, умро је и његов млађи брат Ристо, такође у двадесет осмој години.

       Ученик Јована Цвијића

„У малој групи мојих ученика који имају велике љубави према науци, који прелећу преко оних граница што их обична дужност поставља и који умију себе заборавити, зао удес направио је велику празнину. Умро је у Пљевљима, мјесту свог рођења, као директор српске гимназије, у 29. години Танасије Пејатовић, чијим је одличним радом о Полимљу и Потарју започела серија антропогеографских истраживања о српским земљама. Велики посао који је наша Академија предузела изгубио је још једног од најмлађих наших сарадника.“ (Телеграм Јована Цвијића поводом смрти Танасија Пејатовића)

Јован Цвијић је био дио генерације српских елита школованих у иностранству, чија је каснија улога била да модернизују друштво и изграде институције према тада модерним стандардима Западне Европе. Цвијић завршава географију у Београду (1884-88), а затим се усавршава у области физичке географије и геологије на Универзитету у Бечу. Докторирао је 1893. године и исте године постао професор географије и етнографије на Великој школи, претечи Универзитета у Београду. Поред тога што је био везан за Универзитет, Цвијић је већ са тридесет година (1895) изабран за дописног члана Српске Краљевске Академије, а четири године касније за редовног. Био је ректор Универзитета у Београду 1907-1908. и 1919-1920. године. Од 1921. до 1927. године био је предсједник Српске Краљевске Академије. Када је у питању методологија самих истраживања, оно по чему је Цвијић остао посебно познат у науци јесте особен тимски и теренски рад са студентима и сарадницима. Цвијић би једном годишње студенте водио на теренска истраживања, а они су били дужни да прегледају сву расположиву литературу, статистичке и друге податке везане за одређени крај. Цвијићеви студенти били су обучени у картографији и фотографисању појава за које су се интересовали. Поред студената развио је читаву мрежу образованих сарадника који су прикупљали грађу по његовим упутствима. Временом у оквиру Цвијићеве школе настају рукописи обимнијих, доминантно регионалних монографија, антропогеографског и етнографског карактера, а Српска Краљевска Академија је најуспјелија дјела објављивала у Српском етнографском зборнику, односно у оквиру његовог првог покренутог одељења под називом Насеља српских земаља (касније Насеља и поријекло становништва). Као прва монографија у првом тому Насеља објављена је Цвијићева монографска студија Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. Управо у том првом тому, поред монографија Јована Ердељановића и Светозара Томића објављена је Пејатовићева студија „Средње Полимље и Потарје“.

др Бранко Бановић

Каталог са изложбе

Фото галерија са отварања изложбе

Видео запис са отварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 19. новембар 2016. год.

Видео запис са затварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 26. новембар 2016. год.

Видео запис са отварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 19. новембар 2016. год.

Видео запис са затварања изложбе, Пљеваљска хроника РТВ Пљевља 26. новембар 2016. год.

Аутори овог необичног, веома занимљивог и вриједног, “шаљиво-стоког и илустрованог листића за узданицу Србинову“ били су пљеваљски школарци у Београду, будући, врхунски и водећи пљеваљски интелектуалци, који су, нажалост, свој животни вијек прерано завршили. Танасије Пејатовић (1875-1903), оснивач, професор и први директор пљеваљске Гимназије, која данас носи његово име, његов рођени брат Ристо Пејатовић (1877-1905), прашки академски вајар и сликар, чије име данас носи Ликовни клуб у Пљевљима и њихов брат од тетке, по мајци, Стеван Самарџић (1877-1910), просвјетни радник и књижевник, чије име данас носи Народна библиотека у Пљевљима.

Лист је био намијењен Пљевљацима, првенствено ужем породичном кругу, којима је и слат из Београда. Настао је као израз набујале свијести за потребом националног буђења и интелектуалног просперитета овог дијела српског народа у другој половини XIX вијека и служио као разбибрига проблема који су последица вјековима дугог и тешког политичког и социјалног стања у Пљевљима.