Период омеђен османским заузимањем српских земаља с једне и Првим српским устанком с друге стране замишљене историјске праве представља још увек један од најслабије истражених периода српске националне историје. Узроци таквог стања не само у српској, већ у читавој јужнословенској историографији могу се објаснити најмање двема групама разлога:

– неприступачност извора релевантних за такву врсту истраживања (османска грађа се чува првенствено у турским архивима у Истанбулу и Анкари, за које је у протеклим деценијама било изузетно тешко добити дозволе за рад; иако је тај процес сада знатно олакшан, остаје проблем недостатка материјалних средстава за овакву врсту истраживања), и

– недовољан број истраживача са „специфичном знањима“ (познавање османског турског језика, дипломатике и палеографије) који би могли приступити овом послу.