Природно кретање становништва детерминишу две групе чинилаца. Прву групу чине: рађање (наталитет), смртност (морталитет) и природни прираштај. Другу групу чине: плодност (фертилитет) и живост (виталитет). У раду ће бити посвећена пажња само првој групи чинилаца природног кретања и просторном кретању становништва у пљеваљском крају. После Другог светског рата у пљеваљском крају је изражена тенденција опадања свих елемената, што је проузроковало старење демографске масе и пражњење сеоских насеља. Природни прираштај у свим деловима овог краја је испод прага генерацијског (биолошког) обнављања становништва.

Почетком 20. века стање у Рашкој области или некадашњем новопазарском санџаку било је обележено сваковрсним насиљем, пљачкама, уценама и убиствима најугледнијих људи. Турска власт није имала ни снаге ни жеље да то стање свеопште анархије савлада и обезбеди имовинску, правну и животну сигурност свим својим грађанима, а посебно оним најугроженијим, тј. Србима хришћанима. Ни после извођења младотурске револуције (хуријет) 1908. године, и поред почетног задовољства и надања, стање се није битно променило. Напротив, отпочео је процес османизације и изигравања прокламованих права и слобода за нетурске народе. То стање ће довести до тога да ће се велики број српских сељака одметати у шуме и организовати комитске групе и чете. Те групе и чете ће одиграти значајну улогу у заштити српског хришћанског становништва од муслиманских зликоваца и одметника, а први ће ступити у борбу за ослобођење у октобру 1912. године.