За тему овог скупа узет је наслов студије Т. Пејатовића Средње Полимље и Потарје (антропогеографска испитивања)2, објављене прије више од стотину година у познатој едицији Насеља српских земаља. У њој налазимо и једно поглавље под називом Приче и тумачења о именима мјеста,

У склопу реализације Пројекта обнове манастира Довоља, започете 1999. године, Завичајни музеј је током љета 2005. године спровео једномјесечна систематска археолошка истраживања манастирских конака, извршио грађевинске радове облагања пода каменог темељног зида звоника и саградио клупе за сједење у склопу самог звоника.

У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.

Тежећи да се прилагодим широком садржају наслова научног скупа – Историјски циклуси развитка пљеваљског краја: чиниоци прогреса и регресије, одржаном 18. и 19. новембра 2002. поводом педесет година Завичајног музеја у Пљевљима, сматрала сам прикладним да данас, на прагу трећег миленијума и новог светског поретка, није некорисно поново сагледати неке цивилизацијске токове који су утицали и на развитак српских земаља, па и пљеваљског краја посебно, осврћући се на поуке Византије.

Кричани и Кричак су два сродна међусобно повезана имена једног одређеног настањеног предела из историјске географије средњег Потарја. Њихова дуга и занимљива историја оставила је скромне трагове у писаним изворима, а далеко богатије у народном предању. Због тога су се њима бавили највише етнолози, док су други истраживачи о Кричанима писали махом узгред, или у радовима посвећеним другим племенским скупинама, у првом реду Дробњацима, и Матаругама.