ПИЈЕТЕТ ПОРУЧНИКУ БОЖИДАРУ ЖУГИЋУ И СЈЕЋАЊА НА АПРИЛСКИ РАТ 1941. ГОДИНЕ

април 8, 2021

Божидар Жугић је рођен 14. марта 1916. године, у селу Жугића Баре, под Дурмитором. Одрастао је у Пљевљима, у скромној породици, са родитељима, Вукашином и Маријом, сестром Саветом и тројицом браће, Витомиром, Савом и Александром. Током школовања био је одличан ђак. Још као гимназијалац показао је велики таленат за писање. У најранијој младости био опчињен херојством и јунаштвом истакнутих личности из наше историје, Милошем Обилићем и Бајом Пивљанином, којима је посветио неке од својих пјесама. У листу „Наша искра“, у априлу 1931. године, објављена је његова пјесма о Бају Пивљанину.

Након завршене пљеваљске гимназије Божидар уписује Војну академију у Београду, коју су завршила и његова два брата. Током школовања истицао се својим радом и ангажовањем и био је међу најбољима у класи. Као поручник Војске Краљевине Југославије од 1936. године службовао је прво у Нишу, потом у Београду и Вировитици.

Убрзо су уследила ратна дешавања у Европи и пријетила су да се прошире и на Краљевину Југославију. Одлука југословенске владе да 25. марта 1941. године потпише споразум са Њемачком, о придруживању Тројном пакту, изазвала је негодовање народа, након чега је услиједио државни удар и смјена владе. Свима је било јасно да ће због тога услиједити Хитлерова реакција и било је питање дана када ће Југославија ући у рат. Војне снаге у земљи почеле су са повлачењем из унутрашњости на подручја дуж границе. Процес прегруписавања војске је био само дјелимично завршен када је, 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда, почео напад њемачких фашистичких снага.

Почетак априлског рата, затекао је пуковника Божидара Жугића на подручју уз мађарску границу. Његов Десети посадни инжињеријски пук био је распоређен од Бездана до Суботице. Уласком и Мађарске у рат, 11. априла, истог дана је услиједио јак напад са удруженим њемачким снагама. Знатно слабија и малобројнија југословенска војска покушавала је да пружи отпор агресорским снагама. Врховна команда је наредила повлачење Десетог пука, према Дунаву и Новом Саду. Након два дана повлачења, на путу према Бачкој Паланци, у селу Гложане, 13. априла 1941. године, колону југословенске војске пресјекао је и опколио хортијевски мађарски корпус са оклопним тенковским пуком. Главнокомандујући резервни пуковник Божидар Ристић, процијенио је ситуацију безизлазном и током преговора са мађарским официрима, прихватио све њихове захтјеве. Пристао је на безусловну предају пука, његово разоружавање и иступање официра, међу којима је био и Божидар Жугић, који се енергично супротставио предаји, јер је сматрао да се тако не брани отаџбина. Иступио је из строја, извадио пиштољ и пуцао прво у мађарског, а потом у свог команданта, након чега је настао хаос. Непријатељски рафали су осули паљбу по Божидару и југословенским војницима. Беживотно тијело официра Жугића додатно је прегажено тенком.

У мађарским новинама, од 17. априла 1941. године, објављен је чланак у којем је изнијето виђење њемачког фелдмаршала Максимилијана, о овом војничком чину, гдје је рекао: „Саможртвовање и кажњавање свог команданта, због предаје, највећи је морални чин припадника једне армије, што је својствено само српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има“.

По изричитој наредби мађарских војних власти, због убиства мађарског капетана, било је забрањено да се ратник и патриота Божидар Жугић сахрани у сеоском гробљу, заједно са погинулим српским војницима и да му се одржи опијело. Његово тијело положено је у раку поред пута, ван гробља. Након двије деценије, житељи села Гложана пренијели су гробне остатке официра Божидара Жугића на мјесто гдје почива 17 његових сабораца. У знак сјећања на ове српске војнике, мјештани су 1964. године подигли споменик на мјесту њиховог страдања.

Због своје моралне и војничке оданости отаџбини, поручник Божидар Жугић, коме су слобода и част били једина идеологија, није могао да прихвати издајнички чин предаје свог претпостављеног, свјесно жртвујући и себе. Овакав херојски чин официра Војске Краљевине Југославије забиљежен је као јединствен у нашој историји. Дуго година остао је запамћен овај његов јуначки подвиг, али због чињенице да је био припадник Војске Краљевине Југославије, био је запостављен од власти нове југословенске државе. Његов примјер и жртва касније су послужили да се успостави једна од уставних норми СФРЈ, а то је – да нико, у име државе, нема право да потпише или призна капитулацију или окупацију, те да је такав акт противуставан и кажњив.

У знак сјећања и помен поручника Божидара Жугића, у Пљевљима, граду у којем је одрастао, скупштинском одлуком од 6. јуна 2008. године, прихваћена је грађанска иницијатива, да се улица, која води према Малом Богишевцу, назове његовим именом. Залагањем Удружења ратника 1912-1918, у градском парку, на мјесту некадашње породичне куће Жугића, подигнута му је и спомен-биста, 2012. године. Још једна спомен-биста Божидара Жугића, коју је подигла његова мајка Марија, налази се у близини моста на ријеци Тари. Његова официрска сабља чува су Историјском музеју у Београду, као свједочанство официрске части које је одбрањено саможртвовањем.

Сва ова обиљежја подигнута су у циљу очувања сјећања на херојско дјело великог патриоте поручника Божидара Жугића.