Одлукама Берлинског конгреса јасно је било означено да сва села на десној обали Таре припадају турској територији. У многим од ових села становништво се сматрало као црногорско, па му је и однос према турским властима био такав. По наређењима из Цариграда турске власти су требале за неколико година да избјегавају сукобе са њим. У Пренћанима органа турске власти није ни било, а све међусобне односе мјештана регулисао је погранични црногорски капетан. Ово село, насељено Језерцима и Шаранцима на које су се ослањали, признало је турску управу тек 1886. године. Наиме, тек је средином 1886. године делегација Пренћана саопштила паши у Пљевљима да ће давати десетину и остале дажбине, с тим да им се дозволи да оснују свој одред ради заштите од колашинских Турака са буљукбашом на челу. Убрзо потом у селу се већ налазила станица турске посаде.

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Од стварања двије полуслободне сриске кнежевине у XIX вијеку, Србије
и Црне Горе, ослобођење Рашке области било је приоритет у свим њиховим
национално-ослободилачким плановима. Ослобођење колијевке српске
државности, духовности и традиције било је питање њиховог опстанка. Међутим,
око ове области, шире Старе Србије и Босне и Херцеговине отимале
су се тадашње велике европске силе: Отоманска царевина настојала је да
ове традиционалне српске земље и даље задржи под својом управом; Аустро-Угарска
је преко овог простора планирала и трасира свој добро познати
продор на исток; Русија је подржавајући ослободилачке напоре Србије и
Црне Горе жељела да појача свој утицај и присуство на Балкану.

За све народе ма којој раси и вјери припадали, гробови, гробља и надгробни
споменици значе култна мјеста. Људи су увијек па и данас гробља
оснивали на необрадивом земљишту, далеко од кућа и пута на неком узвишењу
да народ не страхује кад поред гробља пролази, нарочито ноћу. Али у
једном временском периоду средњег вијека сељаци западно од Пријепоља
преко пљеваљске територије кроз брдовиту Босну и Херцеговину гробља
оснивају поред путева и код цркава гдје о празницима долази много свијета,
тако да народ види лијепе споменике што их потомци подижу својим преци-
ма и родбини. У иста гробља су у прво вријеме сахрањивани и хришћани
који су примили ислам.

Пљевљак, пуковник, професор универзитета, научник, човјек са два док-
тората наука, по струци настављач знаменитог Танасија Пејатовића, Слободан
Мишовић написао је и објавио књигу о свом завичају ПЉЕВАЉСКИ
КРАЈ – ГЕОГРАФСКА ПРОУЧАВАЊА. Вишегодишња истраживања и про-
учавања аутор је оснажио доступним изворима и објављеном литературом
старије и новије провенијенције историјског, географског, демографског и
привредног садржаја.
Садржај књиге изложен је у 7 поглавља: Географски положај пљеваљског
краја; Природно-географска својства; Историјско-географске основе
развоја; Становништво; Насеља и перспективе даљег развоја пљеваљског
краја. Свако поглавље садржи више добро разрађених и укомпонованих потпоглавља. Научно-истраживачки метод у истраживању и обради материје уз
приступачан, прегледан и разумљив стил писања, омогућава да се ова књига
са лакоћом чита и са знатижељом прате резултати до којих је аутор дошао у
својим истраживањима и проучавањима.