У средишту високих херцеговачких брегова и у подножју колашинских планина, наспрам Дурмитора а изнад обала валовите Таре налази се манастир Довоља, задужбина славних Немањића. Манастир се налази у подножју села Премћана, на десној обали ријеке Таре, низводно од манастира Добриловине 16 километара – 2 и по сата хода, на једном прилично стрмом брежуљку, чије стране падају окомито у Тару. Изнад платоа на коме је манастир, уздиже се дивна гора са различитим врстама шумског дрвећа. Око самог манастира је дивна равница коју су красиле разне врсте питомих воћки, које и данас постоје. Између њих су подигнути били конаци од тврдог материјала за преноћиште народа. С десне стране манастира био је нарочито саграђен конак за игумана и калуђере. Положај на ком се налази манастир је окренут к југу и нагнут к Тари. Брда преко Таре: Градина, Црквине, Палеж и Ристовац обрасла су боровом и јеловом шумом и затварају видик.

Манастир је скоро на самој обали Таре, али је понор иза њега тако дубок и стрм да се манастир не види све док се не дође на саму ивицу стијене. Од
Брскова до Довоље је у доба владавине Немањића постојао стари пут, налик колском, дуг 16 сати. Предање вели и да је код Котлина испод Премћана био грчки мост на Тари.
Манастиру су припадала села: Довоља, Премћани, Вашково, Борисављевица, Котлајићи и Крупице. Манастир је био са свачим и за свакога „до воље“ снабдјевен и по томе је добио име ..Довоља“.

Одлукама Берлинског конгреса јасно је било означено да сва села на десној обали Таре припадају турској територији. У многим од ових села становништво се сматрало као црногорско, па му је и однос према турским властима био такав. По наређењима из Цариграда турске власти су требале за неколико година да избјегавају сукобе са њим. У Пренћанима органа турске власти није ни било, а све међусобне односе мјештана регулисао је погранични црногорски капетан. Ово село, насељено Језерцима и Шаранцима на које су се ослањали, признало је турску управу тек 1886. године. Наиме, тек је средином 1886. године делегација Пренћана саопштила паши у Пљевљима да ће давати десетину и остале дажбине, с тим да им се дозволи да оснују свој одред ради заштите од колашинских Турака са буљукбашом на челу. Убрзо потом у селу се већ налазила станица турске посаде.

Како је још Танасије Пејатовић, сада већ давне 1902. године, приметио: долина Таре и њен слив су карстног типа који детерминишу кањони, вртаче, заравни и поља.1 Потарје чини долина реке Таре стиснута између великих планина: Комови, Обзир, Дурмитор, Сињавина и Бјеласица. Тара настаје од Опасанице и Веруше на западној страни Комова, а површина слива износи 1.899 км квадратних.

Међу најзаосталијим крајевима на Балкану који су најдуже били под туђинском влашћу свакако су Пљеваљски крај и Затарје. Подручје које је више вјекова било под Турцима – са етнички мање или више разнородним и некомпактним становништвом, досељаваним из разних праваца и у разно вријеме, најчешће из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Албаније, са израженим вјерским разликама, са слабим условима за привређивање због неповољног терена, неразвијених рјечних долина,

Мост преко ријеке Таре код Будечевиде био је и остао честа тема и инспирација многих пјесника, књижевника, сликара, фотографа, филмских посленика, новинара, публициста, путника пролазника… У вези са његовом изградњом и спајања двије обале испредале су се многе приче, од којих су неке досезале до легенде. Многи догађаји и људске судбине везане су за овај мост и његову околину.