Манастир Довоља, са црквом посвећеном Успенију Пресвете Богородице, смјештен је на десној обали ријеке Таре код села Премћани, у засеоку Довоља, удаљен четрдесет пет километара јужно од Пљеваља. Ктитор и вријеме његове градње још увијек нису поуздано утврђени. Народно предање, које је још 1905. године у „Новој искри“ записао Стеван Самарџић, каже да је Довоља грађена „за вријеме Косова“. Са друге стране никшићки недељник „Невесиње“ 1898. године објављује чланак у коме преноси молбу султану Абдулу Хамиду Хану II, потписану од 500 мјештана, да дозволи обнову манастира Довоља, задужбину славних Немањића, смјештен у бреговима херцеговачким, близу Дурмитора, у селу Довољи. Исти извор, још увијек непотврђен озбиљнијим научним доказима, односно молба султану настала у Пљевљима 20. марта 1898. године, каже: „Манастир је средње величине, њега је зидао Краљ Милутин Немањић при крају XIII вијека“.
У историјским изворима манастир Довоља се помиње први пут 1513. године када га посјећује митрополит херцеговачки Јован, издавајући том приликом један писани документ који се и данас чува у архиви манастира Света Тројица, а којим ослобађа манастир свих црвених дажбина услед тешке материјалне ситуације, молећи своје наследнике, будуће херцеговачке митрополите, да ту његову одлуку не мијењају. За датовање манастира Довоље могле би бити интересантне и поједине молбе упућиване турским властима још од 1536. године, којима се тражила обнова, тада већ, „трошна црква“. Молбе су услишене тек 1545. године и то након изјава двојице муслимана којима су посвједочили да је „од давнина црква од камена“ постојала, те је те исте године, црква коначно и обновљена. Очигледно, саграђена од камена а трошна, црква је морала бити и много стара, поготово у односу на 1536. годину када је њено стање изискивало хитну обнову, а свакако значајно старија и од времена њеног живљења са нагомиланим проблемима материјалне природе, када је 1513. године затекао надлежни херцеговачки митрополит Јован приликом свог обиласка. Такође, изјава муслимана као повјерљивих свједока, упућује на закључак да је било неопходно доказивати да је црква постојала у вријеме прије доласка Турака, у овом случају најкасније до 1465. године кад су Турци успоставили власт на овим просторима. Дакле, очигледно је да се поштовао турски закон о забрани подизања нових богомоља и проширивања старих у вријеме послије владавине султана Мехмеда Освајача, односно да се доследно спроводио закон о могућој обнови старих богомоља и то од истих материјала и у постојећим габаритима.
Кроз своју дугу и бурну историју више пута је рушен и спаљиван, па из пепела подизан. Ипак, у највећем дијелу своје историје важио је за богат и угледан манастир. Историјски извори из 17. и 18. вијека потврђују да је куповао бројна имања у свом ужем и ширем окружењу, од којих се прецизније помиње куповина земље у Борисављевици 1637. године, винограда у Кучину 1665. и 1733. године. Његова имања простирала су се и до лимске долине, данашње пријепољске, па чак и прибојске општине. Црква Светог Василија у Пријепољу подигута је на довољском земљишту. Препознавао се и по богатој ризници коју су красиле многе драгоцјености, ријетке књиге и вриједни рукописи. Млади цетињски владика Петар II поклонио је 1835. године Довољи неколико богослужбених књига које је добио на дар од руског цара Николе I.
Историјски извори биљеже да су старјешине манастира Довоља знале и продавати књиге другим црквама, односно манастирима, што не искључује могућност да се у појединим дијеловима свог историјског постојања бавила и преписивачком дјелатношћу мањег обима. Тако је у вријеме игумана Тодора и проигумана Герасима продато једно јеванђеље манастиру Св. Ђорђа, највјероватније оном у Добриловини. Један запис с краја XVIII вијека биљежи да је унутрашњост црве просто сијала од злата, сребра, одежди, кандила, икона и сличног црквеног мобилијара. Висок црквени углед довео је до тога да се Довољи, највјероватније, повјери да близу сто педесет година, од краја XVII, цијелог XVIII и почетка XIX вијека, чува ћивот са моштима Св. Арсенија, наследника Св. Саве на српском архиепископском престолу. Свијест о снажном култу овог српског свеца сачувана је и данас у народу, тако да мјештани, нарочито људи старије доби, цркву у Довољи још увијек знају ословити „Црква Светог Арсенија“, што је очигледна последица устаљенијег коришћења тог назива у вријеме боравка и чувања његових моштију у Довољи.
Постоје индиције које указују да је у Довољи, можда, замонашен будући српски патријарх, Арсеније Чарнојевић III, у историји познат као предводник Велике сеобе Срба 1690. године. Последњи пут Довоља је страдала 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, а након једног великог пожара 1886. године манастир је дефинитивно и напуштен. Његове драгоцјености највећим дијелом су страдале. Преношењем у друге манастире и цркве успјело се нешто мало и сачувати. На тај начин један дио књига је склоњен у Пријепоље, а дио манастирских ствари у манастир Добриловину. Други дио је понио са собом руски конзул у Сарајеву, Александар Ф. Гиљфердинг, заједно са затеченим књигама из манастира Св. Арханђела Михаила, када је 1857. године обилазио ове запустјеле манастире. Књиге се и данас чувају у архиву Санкт Петербурга у Русији. Више од једног вијека присутна је идеја о обнови овог значајног средњовјековног културно-историјског споменика. Манастир Довољу обишао је 1932. године и угледни професор Ђурађ Бошковић, фотографисао га и описао постојеће стање, а потом израдио скице са предлогом његове реконструкције.
Коначно, 1999. године Завичајни музеј из Пљеваља, заједно са Одбором за обнову манстира Довоља на челу са др Славенком Терзићем, крчењем у шуму зараслих остатака манастирских зидина започео је са реализацијом пројекта његове обнове. Потом је услиједила двогодишња кампања систематских археолошких истраживања цјелокупног унутрашњег дијела цркве и простора око цркве у појасу од 1,5–2 м, гдје је, између осталог, истражено и 57 гробова. Пронађен је црквени под од камених плоча, унутар апсиде, темељи старије апсиде, два већа фрагмента живописа на западној страни наоса, један површине 0,60 м2, а други 0,99 м2, као и бројни мањи фрагменати разнобојног фреско малтера. Археолошким ископавањима откривен је и већи број новчића, огроман број гвоздених ексера и нагорелих дрвених грађевинских елемената осталих након изгорјеле клисом прекривене кровне конструкције, затим фрагмената керамике, стакла, танког бронзаног лима, бронзаних предмета и слично. Истраживањем из 1999. и 2000. године потврђено је да је црква у Довољи једнобродна грађевина доста издуженог облика, са полукружном апсидом, куполом и припратом.
Спољашња дужина јој је 18,5 м, а ширина 6,5 м. У апсиди се налазе три полукружне нише, док се четврта налази на сјеверном зиду олтарског источног травеја. Наос јој је са три пара пиластара подијељен на три травеја. Источни и централни пиластери служе као ослонци куполе.
Источни пиластери су нешто увученији, али доста шири од пиластара на којим је почивала купола. Средином унутрашњег лица ових пиластера јасно се може уочити спој, односно да су пиластри у једном моменту били порушени, када је највјероватније дозидана припрата.
