Поставка је припремљена ангажовањем италијанског Института за културу у Београду и Института за историју италијанског Ризорђи-мента у Риму. Посвећена је обиљежавању 70 година од смрти Италијанске краљице Елене, жене Краља Виторија Емануела III, односно црногорске књегињице/ принцезе Јелене (ћерке књаза, а касније краља Николе), у народу познате као Јелена Савојска.
Ова изложба представља својеврстан наставак серијала црногорског историјата из периода с краја 19. и почетка 20. вијека, који је дат кроз другачију призму посматрања.
Претходном изложбом ,,Живот на црногорском двору”, посјетиоцима смо представили дио свакодневице живота чланова владарске породице Петровић Његош, док је ова изложба посвећена једној од принцеза, Јелени.
У Европи се, тада, није много знало за Црну Гору, њене владаре и војсковође, али се знало за наочиту, лијепу и паметну црногорску краљицу Италије – Јелену, научену високим манирима, која је постала једна од најцјењенијих дама на европским дворовима.
Италијанска Краљица Јелена је рођена 8. 1. 1873. године као једна од 9 кћерки, а 6. по реду од укупно дванаесторо дјеце књаза Николе и књегиње Милене. Била је предодређена за жену високог положаја. За њеног крштеног кума књаз је изабрао руског цара Александра II Романова, чиме су све црногорске књегињице добиле могућност школовања на Институту Смољни у Петрограду. То је била и њихова улазница за велики свијет, гдје су уз госпођице са других европских дворова учене лијепом понашању, побожности, умјетности и разноврсним наукама.
Кнегињица/принцеза Јелена је рано исказала изузетну даровитост и свестраност. Писала је поезију, познавала руску, енглеску и француску књижевност. Свирала виолину и клавир. Развијала љубав према сликарству, док је касније показала и склоност према археологији и нумизматици, те медицини и хуманитарном раду. Припадала је савременом свијету и савршено се уклапала у слику о слободној жени која сама бира свој пут.
Тако паметна, наочита, стасита, привлачила је пажњу гдје год би се појавила. С тога, није ни чудо да је приликом првог сусрета, на једној изложби у Венецији, 1895. године задобила наклоност принца Виторија Емануела III од Савоје, а већ наредне прилике, на церемонији крунисања руског цара, Јелена је прихватила његову вјеридбену понуду. То је подразумијевало и неке корјените промјене, које њени ближњи нису одобравали.
Јеленина одлука је била коначна. Прихватила је римокатоличку вјеру и промијенила име у Елена, чврсто увјерена да се Богу најбоље служи кроз љубав према ближњем. Вјенчали су се 24. 10. 1896. године.
Заједнички живот принцезе Јелене и принца Емануела био је складан и испуњен љубављу. Од 1900. године владали су као краљевски пар на престолу Италије до 1946. године. Проглашењем краља Емануела за цара Етиопије, 1936. год, а потом за краља Албаније, и Елена је добила титуле царице Етиопије и краљице Албаније.
За све то вријеме, Јелена је својим патријархалним одгојем у словенском духу била привржена породици као мајка петоро дјеце, а отмена и одмјерена као краљица Италије, те је веома цијењена на европским дворовима. Исказивала је изузетну брижност и наклоност према народу, коју је нарочито показала одласком у Месину, на Сицилији, и ангажовањем у хуманитарном раду након катастрофалног потреса 1908. године. Касније су јој, у знак захвалности, подигли споменик и покренули поступак њеног проглашења за светицу. Римски папа јој је додијелио одликовање – Златну ружу, као знак подсјећања на њене сјајне врлине које су попут сјаја злата и као брилијантност руже међу цвјетовима, а која се ријетко додјељивала женама.
Несебичну пожртвованост краљица је исказала и током година Првог свјетског рата када је вилу, у Савоји, претворила у војну боницу. Стекла је популарност и међународну славу, због чега су јој велике европске нације додијелиле ордење и одале признање. И почетком II свјетског рата, 1939. године, покушала је да се обрати отвореним писмом владаркама тада 6 неутралних европских земаља са молбом да се заузму да спријече рат и звјерска убијања.
Након неуспјеха Италије у II свјетском рату, краљ Емануел је 1946. године абдицирао и краљевски пар је избјегао у Александрију, у Египат, гдје је након годину дана краљ умро. Краљица Јелена тада одлази у Француску, у Монпеље, гдје је живјела скромно, окружена најближим члановима породице. Умрла је у осамдесетој години живота, 1952. године.
На фотографијама које су представљене на овој изложби, поред уобичајне форме која је требало задовољити монархистички оквир, само се у траговима могу назријети скривани обриси унутрашњих осјећања краљевског пара, које није лако уочити. Зна се да различити свјетлосни услови дају другачији изглед истом мотиву. Стога се и детаљи на фотографијама могу различито тумачити, зависно, како од самог посматрача, тако и од становишта његовог посматрања. Као што људско око разликује 250 свјетлосних нијанси, тако се и на фотографијама могу запазити бројне, иако на први поглед скривене, емоције и одрази блискости.
Ова изложба само је један вид повезаности држава Црне Горе и Италије. Она се огледа и у другим видовима сарадње, у погледу очувања и валоризације културне баштине, која на овим просторима датира још од прије 20 вијекова.
Снимак са отварања изложбе (ТВ Пљевља)
Гостовање директорице Дејане Дробњак у Јутарњем програму 23.03.2023.г. (Снимак ТВ Пљевља)