ЈОВАН ДУЧИЋ “СВОМ МИЛОМ ТРЕБИЊУ – ТРАГОМ ЈЕДНЕ ВИЗИЈЕ“

јануар 29, 2024

ЈУ Завичајни музеј Пљевља је у сарадњи са Музејом Херцеговине Требиње организовала изложбу „Јован Дучић – Свом милом Требињу, трагом једне визије“. Отворена је 25.1.2024. године у галеријском простору Завичајног музеја, а уприличена је поводом oбиљежавања 150 година од рођења Јована Дучића.

Изложба приказује Дучића као књижевника, дипломату и задужбинара, пратећи његова трагања, како за стилом и формом у књижевности, тако и за начинима да свој народ афирмише у оквирима европске традиције и да своје „мило Требиње” учини центром културе.

Јован Дучић рођен је у Хрупјелима, у Требињу, 1874. године и одрастао у сиромашној сеоској породици. Основно образовање је стекао у Требињу, трговачку школу завршио у Мостару, учитељску школу уписао у Сарајеву а завршио је у Сомбору, 1893. године. Кратко вријеме је радио као учитељ. Већ тада се истицао са писањем патриотских пјесама, због чега је био протјеран од аустроугарских власти. У Женеви уписује студије права на Филозофском факултету, а након дипломирања враћа се у Србију.

Био је родољуб и визионар, стицао је знања, пјесничке и књижевне успјехе. Прву збирку пјесама објавио је 1901. године, а након седам година и другу збирку, 1908. године.

Јован Дучић је у дипломатији провео нешто више од 30 година. Своју дипломатску службу започео је незванично 1907. године када је добио запослење у Министарству иностраних дјела. Поводом избијања анексионе кризе, српска влада га шаље у Рим 1908. године, као свог агента ради пропаганде против анексије Босне и Херцеговине, коју је жељела да спријечи. Као дипломата представљао је своју земљу, Краљевину Србију, потом Краљевину Југославију у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду, Женеви, Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону. Био је и први амбасадор Краљевине Југославије, што је за њега представљало посебно задовољство и част. У земљама гдје је службовао стекао је нова знања и искуства и проширио видике. Писао је и објављивао своје прилоге у гласилима попут Политике, Српског књижевног гласника.

У вријема почетка Другог свјетског рата, Дучић је службовао у Мадриду. Када је у јуну 1941. године Шпанија признала НДХ, тиме су били прекинути дипломатски односи са Југославијом. Дучићу се тада завршава дипломатска каријера, повукао се у неутралну Португалију, одакле убрзо одлази у САД. У Америци је водио организацију српске дијаспоре, јер је био погођен ратним страдањем српског народа. Умро је 7. априла 1943. године, на празник Благовијести. Његови посмртни остаци из града Герија, пренешени су у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертвилу. Након више од пола вијека испуњена је пјесникова последња жеља да почива у родном Требињу. Његово тијело је 22. октобра 2000. године сахрањено у Херцеговачкој Грачаници, цркви Благовјештења, на брду Црквина.

Кроз изложбену поставку су приказана три сегмента из Дучићевог живота – биографија, колекционарство и одсјек за дипломатију.

Као велики познавалац и љубитељ умјетности брижљиво је сакупљао своју збирку умјетнина међу којима су најважније слике Купидона и Богородице са Христом с краја XVI вијека. Сакупљао је артефакте из римског периода, иконе и умјетничке предмете. Археолошку збирку чини око стотину експоната римске и средњовјековне камене пластике. Старајући се о свим овим предметима, Јован Дучић је водио и инвентарну евиденцију, чиме је дао основу за формирање музеја у Требињу, постајући тако и почасни кустос музеја. Потакнут љепотом древног Рима скупљао је и допуњавао своју приватну колекцију фрагментима скулптура, саркофага и осталим предметима камене пластике унапријед планирајући гдје ће која скулптура бити постављена у његовом Требињу. Своју колекцију античких дјелова скулптура шаље бродом 1935. године из Рима у Дубровник, а одатле даље за Требиње, у хумане и патриотске сврхе.

У његовој колекцији могу се наћи скице и цртежи споменика и грађевина које је планирао да изгради у Требињу од којих су најзначајнији споменици Јелени Анжујској, Његошу и ослободиоцима Требиња у Првом свјетском рату.