Loading...
Reload document 
Open in new tab У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.
