Међу најзаосталијим крајевима на Балкану који су најдуже били под туђинском влашћу свакако су Пљеваљски крај и Затарје. Подручје које је више вјекова било под Турцима – са етнички мање или више разнородним и некомпактним становништвом, досељаваним из разних праваца и у разно вријеме, најчешће из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Албаније, са израженим вјерским разликама, са слабим условима за привређивање због неповољног терена, неразвијених рјечних долина,

Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.

Мост преко ријеке Таре код Будечевиде био је и остао честа тема и инспирација многих пјесника, књижевника, сликара, фотографа, филмских посленика, новинара, публициста, путника пролазника… У вези са његовом изградњом и спајања двије обале испредале су се многе приче, од којих су неке досезале до легенде. Многи догађаји и људске судбине везане су за овај мост и његову околину.

Отказани научни скуп од јесени прошле године био је везан за Дан ослобођења града, уствари за Дан општине. Да подсјетим – ријеч је о 20. (18) новембру 1944. године када су Пљевља била коначно ослобођена од њемачких окупатора. Годину дана прије – дакле 20. новембра 1943. године у Пљевљима је одржана значајна оснивачка скупштина ЗАВНО Санџака.

Разлози миграција су врло сложени и разноврсни, али се у основи могу подијелити на историјске и економске. У историјске разлоге првенствено спадају „бјежаније пред завојевачком војском… тим пре што се тада свет одједанпут у масама крене. Међутим при сеобама услед економских и психолошких узрока ретко се када у једанпут крену велике групе становника …али су ове миграције сталне, трају вековима, пролазе мирно, махом неопажено…”.