У римско доба горње Подриње и Полимље налазило се на источном рубу провинције Далмације. Граница према Горњој Мезији ишла је развођем Дрине и Ибра. У предримско доба то је била забачена област, ван главних путева којима је римска војска продирала у унутрашњост Балкана.

Оснивањем политички и економски самосталне српске државе под Немањом и самосталне српске цркве за коју се изборио принц-монах, најмлађи Немањин син Свети Сава (1219), мостови културе, који су споро, скоро два века грађени између Србије и суседства, повезали су Србију са најпознатијим уметничким средиштима тадашњег света: Цариградом и Солуном с једне и Приморјем и Венецијом са друге стране.

Оснивањем Херцеговачког санџака (16. јануара 1470.) и касније његовом територијално-административном поделом настали су Дрински кадилук, Благајски кадилук и Милешевски или Пријепољски кадилук. Тада је Дрински кадилук изгубио неке нахије које су припале кадилуку Милешево или Пријепоље, а преузео је раније нахије Благајског кадлука које су се налазиле између Неретве с једне и Пиве и Таре с друге стране.

Према гледишту једног ономатолога по двоструком средњенемачком изговору речи Zech – Tech за рударску јаму, добила је име река Ћехотина, што би требало да значи: река која протиче кроз рудишта. То, наравно, није тачно. Зна се, наиме, да име Ћехотине потиче од старе српске основе тјех – од које је изведен назив Тјешен за изворишни предео и крак реке.

Верски односи у српским земљама под османском влашћу представља једну од веома важних историографских тема. Њен значај није одређен важношћу религије, схваћене као начин вршења верских обреда, у срединама у којима су припадници једног, православног народа, освајањем потпали под власт другог, коме званична религија није хришћанство, већ ислам.