Брезница је била област у средњем току реке Ћехотине у коју су
залазили с робом дубровачки трговци од краја XIII века, а у XIV и XV веку
пословали су у трговачком насељу Брезници, потоњим Пљевљима. Ту су у
XV веку подигнути утврђени градови Кукањ и Раван, постојала је турска
нахија Брезница и на реци Брезници био је знаменити манастир Св. Тројице.
Име области је нестало, насеље Брезница прерасло је у град Пљевља,
манастир Св. Тројице се не назива више Врхубрезница, једино се и данас
именом Брезница назива речица кратког тока, која извире северно од
Пљеваља и после 3,5 километра улива се у Ћехотину. А управо су по њој
названи истоимена област, значајно трговачко насеље и велики манастир.
Премда је у жижи светског и домаћег научног интересовања више од
једног века било римско насеље код Пљеваља у селу Комини, загонетни
муниципијум S, ни истраживачи средњовековне историје нису занемарили овај
крај. Сачувани су разноврсни извори – западни, латински, првенствено
дубровачки, српски и турски – који обилују подацима за политичку, културну и
привредну историју пљеваљског краја, што је омогућило да се разјасне општи
токови историје друштва у том подручју како у већим делима, тако и у посебним
студијама.1 Следећи добри узор Пријепоља, где су научни скупови преточени

За ову прилику, утврђене градове, трагове утврђења и градине пљеваљског краја, према времену настанка, и условно типолошки, разврстали смо у пет група, од којих пету – у две подгрупе.

У прву групу спадали би већи и значајнији утврђени градови чија је важност потврђена помињањима у историјским изворима, и чија је убикација на терену посве поуздана. Овој групи припадали би градови
Кукањ и Козник. Оба града већ смо детаљније писали на другом месту,- а и подаци о њима више или мање добро су познати, па ћемо овде изнети само основне и неопходне податке, као и нека нова запажања у вези са градом Кукњем.

Кукањ (Сл. 1), у изворима добро документовану летњу резиденцију Косача, помиње Сандаљ Хранић 27. децембра 1423. године, када је & к^клн^ издао једну повељу Дубровчанима; 12. маја 1429. године примио је под кхкднкм древске царине. Град се помиње у обе познате повеље које је арагонско-сицилијански краљ Алфонс V (1416-1458) издао Стефану Вукчићу Косачи, 1444. и 1454. године, као и у повељи Фридриха III Хабзбуршког (1440-1493) из 1448. године.

Свим областима у којима се налазе некрополе са средњовековним
надгробним споменицима (у стручној литератури познати под називом
стећци), Босни, Херцеговини, Далмацији, јужној Хрватској, западној
Србији поклоњена је значајна пажња при њиховом систематском
проучавању. Изузетак представља једино Црна Гора, у којој је, и поред
сазнања о постојању великог броја ових споменика, урађено веома мало.
Једина систематски обрађена некропола у Црној Гори налази се код
Петрове цркве у Никшићу.1
За пљеваљски крај до сада је урађен само сумаран попис једног броја
најпознатијих некропола, где је дато само њихово бројчано стање и
наведени су само неки најкарактеристичнији облици.*Новијим рекогносцирањем
терена, које још увек није завршено, могло се утврдити да је број
ових некропола далеко већи, али да је број споменика на неким до сада
познатим некрополама измењен, односно да је за последњих четрдесетак
година, од када је урађен овај првобитан попис, известан број споменика
уништен. Колико су ови споменици оставили трага на овом простору види
се из локалних назива места, јер их тамо где се они појављују, чак и у свом
аморфном облику, обавезно прати назив „мрамор”, „мрамори”, „крст”,
„крстови”. Средњовековне некрополе су углавном смештене на неком
узвишењу или благо уздигнутој хумци, у близини важнијих путева, и то
најчешће на местима одакле потпуно доминирају околином. Посебно треба

О Дробњаку у средњем веку писано је у посебним студијама и у делима
општег карактера.1 Последњих деценија више истраживача бавило се
неким другим темама, где су такође дотакли учешће Дробњака у
караванској и кредитној трговини.2 У овом раду покушаћемо да на једном
месту прикажемо на основу литературе, објављене и необјављене грађе из
Дубровачког и Которског архива учешће Дробњака у караванском
саобраћају, уопште у трговачком промету и кредитној трговини Дубровника
у другој половини XIV и првој половини XV века.
С територије коју су насељавали Дробњаци, људи су врло рано почели
силазити у Дубровник и укључивали су се у караванску трговину као поносници
и примићури између Дубровника и српских средњовековних земаља.
Дробњак се први пут помиње у добровачкој грађи 1285. године. Исте године
задужио се у Дубровнику Bratigna Dobrognago с још осам влаха код једног
Дубровчанина на суму од 10 перпера.3 Дакле, већ у другој половини XIII века

У свом продору на североисток балканског полуострва Османлије су
у периоду 1465-1470. године од херцега Стефана и његових синова
одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, а који
је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470. године од освојене
територије у Херцеговини основан је посебан херцеговачки санџак,
односно вилајет, како се наводи у изворима османске провенијенције.1
Све до 1572. године седиште овог санџака налазило се у Фочи, када је
премештено у Пљевља, где је остало до 1833. године, што указује на велики
значај Пљеваља као трговачког и административног центра током
дуготрајне владавине Османлија на овом подручју.2
Како су Османлије у свим новоосвојеним областима одмах уводиле
тимарски систем, који је био основ за функционисање државе, и новоосвојене
области у Херцеговини су у периоду од 1465. до 1468. године биле
издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима
војног слоја – аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком
простору од дубровачке границе до Горње Неретве, Устиколине, Пљеваља
и Лима, започео је нови начин живота, регулисан по нормама
централизоване војничке државе, какво је било Османско царство у другој
половини XV века. Нови владари на Балкану донели су са собом и нови
управно-административни и војни поредак, што је свакако проузроковало
и промене у дотадашњој организацији феудалног уређења, тј. односа на
земљи. Турци су дошли у наше крајеве с намером да ту дуго господаре и
читав систем управе почивао је на тој основној максими – што лакше и што
дуже владати освојеним подручјима. Османски феудализам се разликовао