Изложба “НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ 1873 – 1915.“
Прича о таленту, свестраности, карактеру, пожртвованости и храбрости Надежде Петровић представљена је публици 9. јула 2024. године путем изложбе на отвореном, на Тргу 13. јул у Пљевљима, коју је Завичајни музеј организовао у сарадњи са Умјетничком галеријом „Надежда Петровић“ из Чачка и Музејом и галеријом „Јосип Бепа Бенковић“ из Херцег Новог.
Изложба „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ: БЕЗ БОЈЕ“
Исте вечери, у галеријском простору Завичајног музеја отворена је и изложба „Надежда Петровић: без боје“, која је приређена у сарадњи са Народним музејом Србије. По први пут, публици у Црној Гори приказани су оригинални радови Надежде Петровић који показују умјетничку вјештину и начин на који је умјетница користила линију и форму, без употребе боје.
Монодрама „НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ“
Поред изложби, у Музеју je то вече представљена и монодрама „Надежда Петровић“ у извођењу драмске умјетнице Биљане Ђуровић коју је режирао Божидар Ђуровић, а адаптацију текста, на основу аутентичних писама Надежде Петровић, одломака из књиге „Боје и барут“ Олгице Цице и избора поезије Надеждиног брата Растка Петровића и Љубомира Симовића, урадила је управо Биљана Ђуровић. Монодрама представља ретроспективу Надеждиног живота и својеврстан времеплов смјештен у соби ваљевске болнице последњег дана њеног живота. За ову улогу, Биљана Ђуровић је добила многобројна признања и награде.
Надежда Петровић рођена је у Чачку, 12. октобра 1873. године, као једно од тринаесторо дјеце или једно од деветоро преживјелих. Била је једна од најзначајнијих српских сликарки с краја XIX и почетка XX вијека, добровољна болничарка у три рата, прва жена ратни фотограф, једна од оснивача покрета Кола српских сестара. Са навршених десет година сели се са породицом у Београд. Прве поуке из умјетности добила је од свог оца Димитрија и од ујака Светозара Зорића. Као ученица Више женске школе ишла је и на часове сликања у атеље Ђорђа Крстића. Била је полазница новоформираног женског одјељења Српске цртачко-сликарске школе у Београду. Као државни стипендиста школовање је наставила у Минхену, најприје код Антона Ажбеа, а потом код Јулијуса Екстера, будући да као дјевојка, у то вријеме, није могла да похађа Академију ликовних умјетности. Током боравка у Минхену Надежда посјећује изложбе на којима се упознаје са стваралаштвом значајних сликара, да би 1901. године, у сали Велике школе у Београду, организовала своју прву самосталну изложбу.
Њен живот у Србији, обиљежен јасно формираним сликарским увјерењима утемељеним у Минхену, означио је њену импресионистичку фазу, а потом и фазу експресивног колоризма. Активно се бавила културним, политичким и хуманитарним радом, учествовала у оснивању и организацији Прве југословенске умјетничке изложбе, почела рад у Првој југословенској умјетничкој колонији и учествовала у оснивању Српског умјетничког удружења.
Oдлази у Париз 1910. године, гдје повремено похађа часове у школи Academie russe и излаже на Јесењем салону и Салону интернационалне уније. Наредне, 1911. године учествовала је на међународној изложби у Риму.
По повратку у Србију предаје цртање на Вишој женској школи, учествује у припремама за Четврту југословенску умјетничку изложбу и отвара љетњу сликарску школу.
Надежда је свој живот положила на бранику отаџбине. Била је добровољна болничарка у Првом и Другом балканском рату, а током Првог свјетског рата распоређена је за болничарку у Ваљеву, у којој је 1915. године умрла од пјегавог тифуса.
На изложби „Надежда Петровић: без боје“ могу се видјети цртежи из колекције Народног музеја Србије настали у периоду од 1894. до 1912. године. Иако цртеж није био примарни фокус Надеждиног интересовања, у својим радовима ове врсте она показује спонтаност, лакоћу, свјежину и суптилност израза. Цртежи су груписани у три цјелине и приказују Надежду у једном другачијем свијетлу од оног сликарског на који смо иначе навикли.
Видео са отварања изложбе (снимак РТПВ)
Фото галерија