Црна Гора сигурно није никад имала занимљивијег, контроверзнијег и невјернијег странога госта на своме тлу од Енглескиње Мери Едит Дарам (Магу Edith Durham), коју је почетком XX вијека десет година примала и испраћала као свога драгога посјетиоца и на коју је већ од другог доласка гледала као на свога пријатеља и сарадника у односима с Турцима и Арнаутима током те цијеле деценије. Жена која је иза себе оставила седам обимних књига – а уз то и толико чланака у енглеској штампи, да би чинили још једну такву књигу – све о Србима и оним српским сусједима који су им били вјековни љути непријатељи – о Албанцима, Турцима, Аустријанцима и др, играла је важну улогу у међународним пословима Црне Горе и Европе, као и сусједа Црне Горе. А наши историчари нису ништа знали о њој прије објављивања мога превода њене прве књиге и моје обимније студије о њој у „Поговору“ уз тај превод прије десет година. Неки наши познати историчари били су обавезни, и били у прилици да се упознају с њеним радом, али су то помало надобудно игнорисали, док су је неки наши сусједи у заносу приказивали као непобитног свједока против српских актера у историји тог доба.

Ријека Тара, дуга 140 километара, најдужа је ријека у Црној Гори. На дужини од 78 километара, од Прошћења и манастира Добриловине до Шћепан Поља, протеже се горостасни кањон Таре, најдужи и најдубљи у нашој земљи и Европи, а други у свијету (послије кањона Колорадо у САД). На читавој овој дужини, Тара се пробија кроз стрме литице високе и преко 1000 метара. Ужа кањонска долина Таре улази у подручје националног парка Дурмитор, чији је један дио под заштитом UNESCO-a, као једна од зона посебне заштите и заштићена је од стране Програма „Човјек и биосфера“ (МАВ).

Конзервација, као посебна дисциплина, развила се из потребе очувања музејских предмета. Како музеалије представљају дио културног насљеђа једног друштва, тако је и њихова заштита једна од значајних дјелатности музеја.

Конзервација је веома сложен процес који се базира на сазнањима проистеклим из егзактних наука, као и из практичног искуства конзерватора. Музејски експонати могу бити од разнородног материјала и различитог поријекла. Конзерватору се, као приоритетан задатак, поставља управо та класификација, коју некада није лако извршити. Ова констатација се посебно односи на метале. Племенити метали се много лакше идентификују од мање племенитих метала и легура. Степен и узрочник оштећења такође зависи од врсте и поријекла метала. Тек када су све ове чињенице познате, може се приступити конзервацији предмета.

У сарадњи са Одбором за обнову манастира Довоља, Завичајни музеј је грађевинским радовима током 2008. године започео прву фазу реконструкције манастирских конака. На основу резултата раније спроведених систематских археолошких истраживања у дијелу манастирских конака, током прошле године урађена је сва неопходна пројектна документација за његову реконструкцију. У складу са Законом, пројектна документација је овјерена од стране надлежног Републичког завода за заштиту споменика културе са Цетиња.

Узвишење науци, добитак Отаџбини, благодат читаоцу, то је овде – усрдно насловом речено – родослов југословенске државе, њене појаве и постојања у времену између Првог и Другог светског рата. Целокупност државе, унутар знатне саставке, правилна двојност размешта и скупно уобличава: по времену као обавезном означењу, и научним приступом догођеним збивањима и заведеним односима; историјска истина неприкосновено да слови, заиста тако високом одликом ове књиге. Милић Ф. Петровић је филозофски гледао јединственим а историографски протумачио спојно разлучним састојство југословенске државе, редоследом сходним њеном постанку по развоју, уређености владавине и спонтано кретане јавне друштвености. Народну заједницу, врховност владара, видове власти, установе по ступњевима надлежности, политичке чиниоце с утицајем на владавину, војно моћство државе, вероисповедне духовности становништва, обрадио је он према створу и изгледу постојећих својстава, сваку посебност до обима потребног поглавља.