У рату 1912-1913. заједничком акцијом српске и црногорске војске
ослобођен је простор Новопазарског санџака (односно Рашке и Старе
Србије), који је као енклава турске државне територије током читавог XIX
вијека раздвајао Србију и Црну Гору. Тиме је остварен један од главних
задатака националнополитичких програма двије земље који су послије
стицања независности и у Београду и на Цетињу формулисани у виду
захтјева за територијалним проширењем, односно ослобођењем сусједног
српског народа.1 Остваривањем тог циља, тј. припајањем Србији и Црној
Гори ових области двије земље су добиле заједничку границу, а отворене су
и перспективе њиховог коначног уједињења. То је био крупан и свакако
један од најзначајнијих догађаја за даљу историјску судбину српског народа.
На почетку ослободилачког рата балканских држава против Османског
царства, према утврђеном ратном плану, црногорска војска је
требало да води операције у два правца: према сјеверној Албанији и према

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца децембра
1918. остварен је нови државни оквир југословенских народа, који су у
претходном периоду развоја остварили различите степене државно-правног
организовања. За разлику од Срба, који су стварање заједничке државе
у већем дијелу дочекали организовани у двије сопствене националне државе
– Србију и Црну Гору, Хрвати и Словенци су изашли из састава
аустроугарске монархије с изразитом тенденцијом њихових политичких
елита да тек створену државу примјере потребама сопственог и пуног
националног организовања. Различите позиције Срба, Хрвата и Словенаца
остварене у претходној етапи историјског развоја имале су за посљедицу и
велики раскорак у дефинисању њихових потреба и циљева у новој држави.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у процесу чвршћег повезивања
свог државног ткива, од самог почетка је носила тенденцију постепеног
стапања обједињених народа у један национални организам, састављен од
три племена (један троплемени народ). Међутим, због разлика у историјском
насљеђу и различито дефинисаних националних интереса, према
новој државној заједници различито су се односили народи који су ушли у
њен састав. С једне стране она је доживљавана као „запрека” на путу прије
свега хрватском националном пробоју. Истовремено, после вишевјековне
политичке раздробљености и посртаја узрокованих доминацијом два
велика царства – Аустро-Угарске и Турске српски народ се нашао обједињен
у једној држави, која је за њега представљала реализацију култног
завјета о ослобођењу и уједињењу.2 Завјет ослобођења и уједињења

На простору горњег тока ријеке Ћехотине и њених притока Маочнице и Козичке ријеке одувијек су постојали услови за живот људи. То су квалитетне њиве и ливаде за производњу хране за људе и стоку, постоје услови за сточарство, лов и риболов, што су становници у прошлости користили да би обезбедили храну за живот.На овом простору су посебно успијевали жита: јечам, раж, хељда, овас, разне врсте шумских плодова, разноврсна дивљач, па квалитетне траве за пашу и убирање цијена. У долини Ћехотине испод Кавале нађени су остаци живота из каменог доба, као и из каснијег периода. У долини Ћехотине, Козичке ријеке и Клопетског потока су пећине и запећци који су били погодни за живот људи у периоду прије формирања станишта, изградње кућа и формирања сталних насеља у Вруљи, Козици, Љутићима, Маочу, Лијесци и другим мјестима с обрадивом земљом. Неки простори, као што су Мејданице, Тулежине, Градина и Јеловица, сада шумски комплекси, некада су били станишта.

Током 1999. године, Завичајни музеј из Пљеваља започео је са
реализацијом пројекта обнове зарушеног манастира Довоље. Овај средњевјековни
споменик културе и позната српска светиња посвећана Успењу Пресвете
Богородице смјештен је на десној обали ријеке Таре, у селу Премћани, 45
километара јужно од Пљеваља. У писаним изворима први пут се помиње 1513.
године, мада се још увијек поуздано не зна ни његов ктитор ни тачно вријеме
изградње. Народно предање каже да је грађен „за вријеме Косова”, а има научних
индиција које указују да је настао знатно раније него што говоре историјски
извори. У својој историји више пута је спаљиван и обнављан, а последњи пут је
страдао 1875. године, у вријеме устанка у Херцеговини, да би, након једног
пожара 1886. године, када је у потпуности изгорио остатак дрвене грађе, био
дефинитивно напуштен. У њему је замонашен чувени српски патријарх Арсеније
Ш Чарнојевић, а на основу историјских извора засигурно се зна да су у
манастиру Довољи преко сто година чуване мошти познатог српског светитеља
– Светог Арсенија, наследника Светог Саве на српском архиеписком престолу.
Током своје дуге и свијетле историје манастир је располагао богатом
ризницом старих књига, срубља, и веома старих рукописа. Познато је да је
и владика Петар II Петровић Његош даривао Довољу богослужбеним
књигама које је лично добио од руског цара Николаја I. Својим историјским
значајем и вриједношћу ризнице, одувијек је привлачио пажњу путописаца,
хроничара и истраживача. Из тих разлога 1875. године обилазио га је и
руски конзул из Сарајева, чувени путописац, А. Ф. Гиљфердинг.
Пљеваљски књижевник и просветитељ Стеван Самарџић такође се бавио
Довољом, биљежећи у једном свом чланку, из 1905. године, молбу локалног
становништва упућену турским властима да им се дозволи обнова страдалог
манастира, која очигледно није услишена. Интересовање за Довољу
показао је и Ђурађ Бошковић боравећи 1932. године на лицу мјеста да би
годину дана касније, у Гласнику скопског научног друштва, објавио своја

  ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА КЊ. 12-13 ТЕМА БРОЈА са 12. научног скупа ДЕМОГРАФСКА КРЕТАЊА И НАРОДНИ ЖИВОТ СРЕДЊЕГ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА са 13. научног скупа НАЦИОНАЛНИ И КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД СРЕДЊЕГ ПОТАРЈА И ПОЛИМЉА У СВИЈЕТЛУ ОСЛОБОЂЕЊА 1912. ГОДИНЕ (поводом стогодишњице ослобођења Старе Србије и шездесетогодишњице Завичајног музеја у Пљевљима)   […]