Кад велико српско племе (у 14. и 15. столећу) разбише унутрашњи расколи, кад „великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство“, како пјесник ловћенских висова рече и кад се почеше „крвнички гонити“, шта се друго могло и очекивати него да дође до превјеравања и додворавања османлијском освајачу.

Бројни потреси, буне, ратови, политички и верски обрачуни и друштвени сукоби у Османском царству, од почетка 19. века па до коначног одласка из овог дела Европе 1912. године, преламали су се у мањој или већој мери у Пљевљима и околини.

Муслимани су наша реалност и мора се много озбиљније прићи том делу нашег народа и осветлити га историјски, културолошки и социолошки, јер други и недобронамерни већ одавно раде на њиховом отуђењу, односно њиховој денационализацији.

Културно-просвјетни рад српског народа за вријеме дуге турске окупације никада није престајао. Цркве и манастири, чувари вјере, националне свијести и државне традиције били су расадници писмености просвјете и културе

Питање војних губитака пљеваљског краја у току Првог свјетског рата свакако представља једну од значајнијих тема његове новије војне и укупно друштвене историје.