У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.

У римско доба горње Подриње и Полимље налазило се на источном рубу провинције Далмације. Граница према Горњој Мезији ишла је развођем Дрине и Ибра. У предримско доба то је била забачена област, ван главних путева којима је римска војска продирала у унутрашњост Балкана.

Према гледишту једног ономатолога по двоструком средњенемачком изговору речи Zech – Tech за рударску јаму, добила је име река Ћехотина, што би требало да значи: река која протиче кроз рудишта. То, наравно, није тачно. Зна се, наиме, да име Ћехотине потиче од старе српске основе тјех – од које је изведен назив Тјешен за изворишни предео и крак реке.

Гробови су одувек били предмет посебне пажње и пијетета. Прва
дужност наследника и чланова једне заједнице била је да обележе гроб
претка. Дешавало се, наравно, и да појединци подижу себи гробницу и
надгробни споменик још за живота. Потреба да се гроб обележи надгробним
спомеником начињеним од трајне грађе, као и да се споменик обележи
ликовним и писаним знацима који су носили одређену поруку, настали су из
природне жеље људи да њиховом физичком смрћу не нестане сваки траг о
њима и да далека поколења памте њихово постојање.
У тумачењу идеје о обележавању гроба каменом проучаваоци су
изнели различита мишљења. С једне стране стоји рационалистичко
мишљење по коме насипање хумке од земље и камена над покојником има
за циљ да тело покојника заш тити од напада животињ а, да процес
распадања уклони од погледа чланова заједнице којој је покојник припадао,
као и да тело покојника и његов гроб заштити од пљачке. С друге стране
постоји и религиозно тумачење надгробног камена укорењено код многих
народа, по коме се душа покојника или чак живог човека може склонити v
камен, па је задатак надгробног камена да у себе прими покојникову душу.“
Венац од камена је некада имао функцију омеђавања посвећеног простора
око гроба, док су речни белуци сматрани за персонификације душа покојника.

  ГЛАСНИК ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА КЊ. 10-11 ТЕМА БРОЈА са 10. научног скупа ОДНОС ИСТОРИЈСКЕ ДЕМОГРАФИЈЕ И ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ (на примјеру Средњег Потарја и Полимља) са 11. научног скупа ИСТОРИЈА И ТРАДИЦИЈА (на примјеру Средњег Потарја и Полимља)   Др Синиша МИШИЋ ИНОКОСНЕ ПОРОДИЦЕ И ЗАДРУГЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ СРБИЈИ* Др Ема […]