Писана ријеч у арапско-исламском и касније у османском друштву његована је као израз специфичног културног и естетског стандарда, прије свега с потребом прецизног биљежења и тумачења вјерске традиције, писања филолошких и етичких расправа или најразличитијих антологија с циљем општеобразовне едукације читалаца, сводећи се врло често на приређивање традиционалног материјала уз чврсти ослон на пређашња достигнућа. У исламској умјетности калиграфски обликовано писмо и украшавање књига представљају веома присутан умјетнички израз. Фигурална иконографија других религија замијењена је побожним натписима у функцији симболичног афирмисања вјере, врло често, због обиља украса, тешко читљивим.