Савременом човеку су потребни одговори о садашњости и у томе је
смисао истраживања проблема прошлости. Само тако тај човек, заправо
друштво, може да доноси одлуке о својој будућности.1 Историчар Славенко
Терзић о томе кратко каже: „Садашњост се не мозе сагледати из саме ссбс.“2
Само прошлост и садашњост дају и право и перспективу за будућност. Нема
краја историје, како је мислио Фукујама. Уствари глобализам хоће само
једну историју, историју моћних. Али, човечанство не чине само моћни, а
поготово не они најмоћнији. Многе империје су биле и прошле, а човечан-
ство и историја су остали, и остаће.

Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања
многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара,
географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о
ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности
јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку
Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а
посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре
и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским
манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска
тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на
Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и
Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био
ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског
народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју.
Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао
„копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка
област је и данас „живи мост“ између централне
и Херцеговине и Косова и Метохије.