Стара Рашка или Рашка област увек је била предмет изучавања и описивања многих путописаца, политичара, дипломата, обавештајаца, али и историчара, географа, антропогеографа, етнолога. Још Карађорђеви планови о ослобођењу и окупљању српских земаља и рестаурацији српске државности јужно од Саве и Дунава забрињавали су европски Запад, а посебно Хабзбуршку Монархију која је имала империјалне планове према нашим земљама а посебно према древној Рашкој. Тај простор између река Дрине и Ибра, Таре и Западне Мораве изузетно је постао актуелан у политичко-дипломатским манипулацијама после Берлинског конгреса 1878. године. Од тада је Аустро-Угарска тај простор сматрала својим коридором за даљу пенетрацију на Балканско полуострво, али и као клин који се укљештио између Србије и Црне Горе спречавајући на тај начин њихово уједињење. Овај простор је био ембрион српске државности и духовности, односно културе уопште српског народа како у средњем веку тако и у његовом даљем историјском развоју. Кроз средњи и нови век као и у најновије доба овај простор је представљао „копчу српских земаља“, како каже наш историчар Славенко Терзић. Рашка област је и данас „живи мост“ између централне Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије.