„…Највећа вредност овога краја је човек, сељак. Он је најупорнији и најтврдокорнији у нашем народу. Махнити, свесни, дурновити до највеће динарске плаховитости чувар родне груде. Стваралац језика, носилац предања, беспогодбени стуб национални. Као матица. Снажан, без прегибања, опор и готов да рекне истину отворено, грубо и тврдо, и да иза те речи стоји чак лудо и на своју штету.

Истражујући и изучавајући архивске, музејске и библиотечке фондове за Зборник докумената „Пљевља у документима 1918-1941“, пронашли смо архивска документа, новинске текстове, нека вајарских дјела или репродукције дјела Богомира Аћимовића Далме која сведоче о његовом динамичном животу, значајном стваралаштву и присуству у париским умјетничким круговима између два свјетска рата.

Средње Полимље, Бихор и Пештерска висораван (сада се најчешће назива Сјеничко-пештерска висораван) је простор који данас припада општинама Пријепоље, Бијело Поље, Прибој, Пљевља, Нова Варош, Сјеница и Тутин. Полимље је кичма Старе Рашке, а Пештерска висораван је била резиденцијални део и „прво огњиште у баштини Немањића“.

Познато је да су пљеваљски крај насељавали Илири, Римљани, Срби и Турци. Први званични подаци о попису становништва говоре да су Турци, три године по заузимању Пљеваља (1465), извршили попис 1468. године, у којем је регистровано да „то насеље има 72 куће и 23 неожењена мушкарца‘“ . У наредном попису 1477. године, наводи се да Пљевља имају 101 кућу и 12 неожењених мушкараца. Већ 1516. године. исти извори наводе да ово насеље има 130 хришћанских и 20 муслиманских домова.

Многи делови Црне Горе су просторно врло разноврсни. Неки од њих су географски врло мозаични: разбијени су клисурама, кањонима и кањонским долинама, изнад којих се издижу планине, избушене пећинама и јамама. На њиховим кречњачким просторима превлађују стрми падови, каменито, махом голо и безводно земљиште.