У позном средњем веку Дробњаци су имали запажену улогу у караванској трговини између приморских центара, Дубровника и Котора с једне и Полимља с друге стране, npe свега као поносници, примићури и крамари. Исто тако, поједини трговци из Дробњака активно су се бавили кредитном трговином у Дубровнику и Котору. У караванској трговини углавном су користили Језерски пут који су добро познавали, јер је пролазио кроз њихову територију (Језера).

„…Највећа вредност овога краја је човек, сељак. Он је најупорнији и најтврдокорнији у нашем народу. Махнити, свесни, дурновити до највеће динарске плаховитости чувар родне груде. Стваралац језика, носилац предања, беспогодбени стуб национални. Као матица. Снажан, без прегибања, опор и готов да рекне истину отворено, грубо и тврдо, и да иза те речи стоји чак лудо и на своју штету.

Многи делови Црне Горе су просторно врло разноврсни. Неки од њих су географски врло мозаични: разбијени су клисурама, кањонима и кањонским долинама, изнад којих се издижу планине, избушене пећинама и јамама. На њиховим кречњачким просторима превлађују стрми падови, каменито, махом голо и безводно земљиште.

У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.

Тежећи да се прилагодим широком садржају наслова научног скупа – Историјски циклуси развитка пљеваљског краја: чиниоци прогреса и регресије, одржаном 18. и 19. новембра 2002. поводом педесет година Завичајног музеја у Пљевљима, сматрала сам прикладним да данас, на прагу трећег миленијума и новог светског поретка, није некорисно поново сагледати неке цивилизацијске токове који су утицали и на развитак српских земаља, па и пљеваљског краја посебно, осврћући се на поуке Византије.