Један уговор из которског архива говори о тројици поносника из Дроб-
њака (Ђуро Ратковић, Ненад Петковић и Радујко Вукчић) који су се обаве-
зали 7. јуна 1451. Јакову Августинову, млетачком трговцу из Котора, да
пођу у Пријепоље и ту да натоваре 120 коња олова и да их довезу у Котор
о свом трошку. Јаков се обавезао да им превоз плати сољу, то јест да им да
онолико соли колико је тешко олово. Осим тога, требало је да им да по је-
дан грош за сваку стотину фунти олова.1 То је нека врста напојнице која се
називала примићурина. Она се ретко помиње у документима под називом
примићурина, али се увек наводи да је то било према обичају. Међутим, у
једном дубровачком документу изричито је наведено да је то примићурина
и да је износила углавном један грош по товару према обичају, некада је то
било и другачије. Примићурина се ретко јавља под тим називом и у дубро-
вачкој архивској грађи, али индиректни подаци указују на њу и припадала
је примићуру по коме је и име добила.2 Истина, овде се плаћање примићури-
не помиње на посредан начин и износила је један грош по центенару олова.
Милош Благојевић установио је да је примићурина износила 2% од вред-
ности робе која се преносила.3 Овај податак говори да је у Дробњаку било…

У историјској литератури је познато да су Дробњаци учествовали у караванској трговини која је повезивала Дубровник и Котор са градовима у унутрашњости Србије.1 Тако су они често као поносници пролазили кроз Пљевља и пљеваљски крај или су, пак, на други начин утицали на привредни живот у пљеваљској обаласти у средњем веку. Треба истаћи да су се неки истакнути појединци из Дробњака временом обогатили тргујући и да су се потом населили у пљеваљском крају. Ту су наставили и даље да се баве кредитним и другим уносним пословима. Један од њих је био Скоровој Вокшић са својим синовима. Његов најстарији син Стјепан помиње се 1477. године као старешина џемата у нахији Милешева. Летње станиште овог катуна било је у Хранчу, данас Ранче, област која се простире између Пљеваља и Пријепоља. У дубровачким изворима помињу се двојица синова Скоровоја Вокшића, што значи да су били добро познати у Дубровнику, а помињу се и као кућне старешине у поменутом катуну. Истакнути трговци из Дробњака почињу да се насељавају и у суседном Пријепољу, једном од транзитних центара у трговачком промету.

У позном средњем веку Дробњаци су имали запажену улогу у караванској трговини између приморских центара, Дубровника и Котора с једне и Полимља с друге стране, npe свега као поносници, примићури и крамари. Исто тако, поједини трговци из Дробњака активно су се бавили кредитном трговином у Дубровнику и Котору. У караванској трговини углавном су користили Језерски пут који су добро познавали, јер је пролазио кроз њихову територију (Језера).

Нахија Комарница или Дробњак пала је под турску власт у периоду између 1468/1469. а пре 1475/1477. године, када је пописана у Херцеговачком дефтеру.

О Дробњаку у средњем веку писано је у посебним студијама и у делима
општег карактера.1 Последњих деценија више истраживача бавило се
неким другим темама, где су такође дотакли учешће Дробњака у
караванској и кредитној трговини.2 У овом раду покушаћемо да на једном
месту прикажемо на основу литературе, објављене и необјављене грађе из
Дубровачког и Которског архива учешће Дробњака у караванском
саобраћају, уопште у трговачком промету и кредитној трговини Дубровника
у другој половини XIV и првој половини XV века.
С територије коју су насељавали Дробњаци, људи су врло рано почели
силазити у Дубровник и укључивали су се у караванску трговину као поносници
и примићури између Дубровника и српских средњовековних земаља.
Дробњак се први пут помиње у добровачкој грађи 1285. године. Исте године
задужио се у Дубровнику Bratigna Dobrognago с још осам влаха код једног
Дубровчанина на суму од 10 перпера.3 Дакле, већ у другој половини XIII века