Старо монашко средиште, манастир Света Тројица, древна Врхобрезница у близини Пљеваља, потиче из првих деценија XVI столећа, али имамо назнака да је ово место духовног окупљања постојало много раније. Залагањем игумана Висариона средином XVI века манастир је обновљен и тада се подиже главна црква, а 1592. године уз цркву се дограђује припрата, трошком тројичког монаха Георгија, сина му Ананија, као и спахије Војина који су припадали једној угледној и имућној породици из села Поблаћа близу Пљеваља.

Тежећи да се прилагодим широком садржају наслова научног скупа – Историјски циклуси развитка пљеваљског краја: чиниоци прогреса и регресије, одржаном 18. и 19. новембра 2002. поводом педесет година Завичајног музеја у Пљевљима, сматрала сам прикладним да данас, на прагу трећег миленијума и новог светског поретка, није некорисно поново сагледати неке цивилизацијске токове који су утицали и на развитак српских земаља, па и пљеваљског краја посебно, осврћући се на поуке Византије.

Оснивањем политички и економски самосталне српске државе под Немањом и самосталне српске цркве за коју се изборио принц-монах, најмлађи Немањин син Свети Сава (1219), мостови културе, који су споро, скоро два века грађени између Србије и суседства, повезали су Србију са најпознатијим уметничким средиштима тадашњег света: Цариградом и Солуном с једне и Приморјем и Венецијом са друге стране.