У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Крајем седамнаестог века Турска је била на врхунцу војне и политичке моћи. Претеране репресалије бечког двора изазвале су у Мађарској нови устанак који је предводио Текели. Текели је затражио помоћ Турака.
Велики везир Кара Мустафа Ћуприлић 1683. са великом војском од 230.000 људи кренуо је на Беч. Опсада Беча трајала је два месеца.

Привреда Пљеваља између два свјетска рата вуче коријене заосталости из претходних времена. Привредне прилике у неослобођеним српским земљама до 1912. биле су врло тешке. Захваћене заосталошћу, анархијом, борбом за власт и за одржање у Европи, Турска није поклањала готово никакву пажњу развоју поробљених земаља.