ТАНАСИЈЕ ПЕЈАТОВИЋ 1875-1903.

новембар 19, 2016

Танасије Пејатовић рођен је 1875. године, у породици која је осим њега дала још неколико личности значајних за развој просвјете и културе у пљеваљском крају. Основну школу завршио је у Пљевљима, гдје је од малих ногу показивао жива интересовања и вишеструке таленте. На предлог црквено-школских ауторитета, школовање наставља у Првој нижој гимназији у Београду. Након завршене ниже гимназије, било је планирано да школовање настави у Учитељској школи. Препознајући Пејатовићеве квалитете, предсједник црквено-школске општине Пљевља, 1891. године, обраћа се београдском митрополиту са молбом да се код надлежних заузме да Танасију Пејатовићу, даровитом ученику четвртог разреда ниже гимназије, омогуће даље школовање у Вишој гимназији у Београду. Тако се Пејатовић, први из пљеваљског краја, нашао у Вишој београдској гимназији.

Као ученик другог разреда, постао је уредник илустровано-сатиричног листа „Типар“, који је стварао заједно са Стеваном Самарџићем и братом Ристом Пејатовићем. Треба имати на уму опште културне и умјетничке прилике тога времена и то да је крајем деветнаестог вијека постојало свега неколико листова који су се бавили шалом, хумором и сатиром. Иако омладинци, својим раскошним књижевним и ликовним талентом већ тада су обезбиједили своје истакнуто мјесто у културној баштини наших крајева. Лист је излазио у Београду током 1893, 1894. и 1895. године, а због бескомпромисног односа према режиму, илегално је издаван и растуран.

Студирао је на Великој школи историјско-географски одсјек, гдје је дипломирао у редовном року 1899. године. На трећој и четвртој години студија учествује на наградним Светосавским конкурсима са два рада и за оба добија прве награде. У току студија, у договору са професором др Јованом Цвијићем, започиње истраживачки рад у области географије и вриједно прикупља грађу за своја будућа дјела. Упоредо са истраживањима у области антропогеографије, Танасије Пејатовић показује изузетну даровитост за сликарство и цртање, о чему говори један број његових умјетничких дјела који се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

У области умјетности, Танасијев млађи брат Ристо (1877-1905), имао је много значајније домете. Након школовања у Београду, Ристо Пејатовић је у Прагу изучавао педагогију, сликарство и вајарство. Студије вајарства завршио је одличним успјехом на чувеној прашкој Академији ликовних умјетности, а након стечене дипломе академског вајара, похађао је тромјесечни курс технике клесања у мермеру на Академији у Венецији. Добитник је Главне награде Чешке за вајарство, а на конкурсу поводом стогодишњице Првог српског устанка, добија Прву државну награду владе Србије за скулптуру. Поред европски признатих домета у вајарству, у главном граду Чешке сарађивао је са више часописа, држао предавања у Прашком педагошком друштву и усавршавао се у курсевима виолине и клавира.

Танасије Пејатовић прво службује у Скопљу, али приликом посјете завичају, јавља му се идеја о оснивању гимназије у Пљевљима. Са Светозаром Томићем, уз свесрдну помоћ мутесарифа пљеваљског Санџака Сулејмана-хаки Паше, ради на припремама за њено отварање. Исте године Танасије Пејатовић је положио професорски испит. О томе јавља лист „Цариградски гласник“: „Г. Танасије Пејатовић, бивши наставник српске гимназије у Скопљу, положио је крајем децембра професорски испит у Београду једногласно. Срдачно честитамо младом професору са топлим жељама да у новоме положају оправда надања која се у њега полажу. Г. Пејатовић је 20. јануара 1902. примио и своју нову дужност“. Та нова дужност било је постављење на мјесто директора Ниже српске Гимназије у Пљевљима.

Танасије Пејатовић временом је израстао у једног од најдаровитијих сарадника др Јована Цвијића. Ношен младалачким ентузијазмом, уз себи својствену интелектуалну оштрицу и особен стил писања, Пејатовић врло брзо придобија Цвијићево повјерење и наклоност, тако да управо његовом студијом „Средње Полимље и Потарје у Новопазарском санџаку (антропогеографска испитивања)“ (1902), Српска Краљевска Академија започиње серију регионалних антропогеографских испитивања. Како би избјегао могућа ометања у будућем истраживачком раду, ову студију је објавио под псеудонимом Петар Мркоњић. Осим ове капиталне студије, Пејатовић је објавио или припремио за објављивање бројне радове: „Мрњавчевићи у историји и народним пјесмама“, „Један српски родослов нове редакције“, „Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума, тескара и других исправа за манастире Св. Тројица, Бању, Кратово, Маржиће, Довољу и Дубочицу; „Проучавање села у једном дијелу Полимља“, „Манастир Сопоћани“, „Манастир Давидовица“ итд. Дио рукописне заоставштине Танасија Пејатовића данас се чува у Завичајном музеју у Пљевљима.

Танасија Пејатовића смрт је прекинула у јеку његовог замашног научног, просвјетног и културног дјеловања. Умро је 23. априла 1903. године, у двадесет осмој години. Није га ожалио само родни крај, већ и шира научна и културна јавност. И сам Цвијић – научник особитог међународног кредибилитета стеченог кроз утицајна истраживања у друштвеној и физичкој географији, геоморфологији, геологији, етнографији, антропогеографији и историји – био је свјестан да је прерани губитак Танасија Пејатовића оставио велику празнину у његовој школи и да ће за сарадника таквих капацитета тешко наћи замјену. Двије године након Танасија, умро је и његов млађи брат Ристо, такође у двадесет осмој години.

Ученик Јована Цвијића

„У малој групи мојих ученика који имају велике љубави према науци, који прелећу преко оних граница што их обична дужност поставља и који умију себе заборавити, зао удес направио је велику празнину. Умро је у Пљевљима, мјесту свог рођења, као директор српске гимназије, у 29. години Танасије Пејатовић, чијим је одличним радом о Полимљу и Потарју започела серија антропогеографских истраживања о српским земљама. Велики посао који је наша Академија предузела изгубио је још једног од најмлађих наших сарадника.“ (Телеграм Јована Цвијића поводом смрти Танасија Пејатовића)

Јован Цвијић је био дио генерације српских елита школованих у иностранству, чија је каснија улога била да модернизују друштво и изграде институције према тада модерним стандардима Западне Европе. Цвијић завршава географију у Београду (1884-88), а затим се усавршава у области физичке географије и геологије на Универзитету у Бечу. Докторирао је 1893. године и исте године постао професор географије и етнографије на Великој школи, претечи Универзитета у Београду. Поред тога што је био везан за Универзитет, Цвијић је већ са тридесет година (1895) изабран за дописног члана Српске Краљевске Академије, а четири године касније за редовног. Био је ректор Универзитета у Београду 1907-1908. и 1919-1920. године. Од 1921. до 1927. године био је предсједник Српске Краљевске Академије. Када је у питању методологија самих истраживања, оно по чему је Цвијић остао посебно познат у науци јесте особен тимски и теренски рад са студентима и сарадницима. Цвијић би једном годишње студенте водио на теренска истраживања, а они су били дужни да прегледају сву расположиву литературу, статистичке и друге податке везане за одређени крај. Цвијићеви студенти били су обучени у картографији и фотографисању појава за које су се интересовали. Поред студената развио је читаву мрежу образованих сарадника који су прикупљали грађу по његовим упутствима. Временом у оквиру Цвијићеве школе настају рукописи обимнијих, доминантно регионалних монографија, антропогеографског и етнографског карактера, а Српска Краљевска Академија је најуспјелија дјела објављивала у Српском етнографском зборнику, односно у оквиру његовог првог покренутог одељења под називом Насеља српских земаља (касније Насеља и поријекло становништва). Као прва монографија у првом тому Насеља објављена је Цвијићева монографска студија Антропогеографски проблеми Балканског полуострва. Управо у том првом тому, поред монографија Јована Ердељановића и Светозара Томића објављена је Пејатовићева студија „Средње Полимље и Потарје“.

др Бранко Бановић