Архива Ознака: Србија

Милић Ф. ПЕТРОВИЋ – ДЕМОГРАФИЈА И ДЕМОГРАФСКА КРЕТАЊА У ПЉЕВЉИМА 1918 – 1941.

АПСТРАКТ: У раду се полази од сазнања да у Турској, где су до 1912. припадала и Пљевља и у Црној Гори до 1918. нису вршени званични статистички пописи становништва. Дају се орјентациони подаци савременика о броју становника, занатских и трговачких радњи у вароши Пљевља који се доста разликују. Аутор наводи и коментарише прикупљене податке о броју становништва у Пљевљима и суседним местима из новоослобођених крајева из 1919. и резултате званичних статистичких пописа о броју становништа 1921. и 1931. (укупно и према полу, вероисповести, занимању и писмености), као и попис зграда, станова и стоке.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Пљевља, Црна Гора, Србија, попис, становништво, мушки, женски, веросиповест, занимање, писменост.

Мр Вукић ИЛИНЧИЋ – ТАЈНИ УГОВОР ЦРНЕ ГОРЕ, СРБИЈЕ И ТУРСКЕ У ВЕЗИ СА АНЕКСИЈОМ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И ПО ПИТАЊУ РАШКЕ ОБЛАСТИ (САНЏАКА) 1908. ГОДИНЕ

Младотурска револуција која је почела 20. јуна (3. јула по новом кал.)
1908. године, отворила је нова питања пред великим силама и балканским
државицама. Турска је покушапа револуцијом да преуреди саму себе и тако
учини излишним програм реформи поробљених земаља у њеном саставу
као и посредовање са стране. Постављало се питање шта ће велике силе
сматрати политички важним у младотурским тежњама и шта ће све предузе-
ти према промијењеним приликама у европској Турској. Србија, Црна Гора
и Грчка имале су према томе став ишчекивања, а Бугарска је припремала
проглас независности. Осим Аустро-Угарске, све друге велике силе биле
су мањевише изненађене преокретом и брзим развојем прилика и извјесно
вријеме биле су само проматрачи.

Академик Љубомир ЗУКОВИЋ – КУЛТУРНА ПАНОРАМА ПЉЕВАЉА У РОМАНУ СВИТАЊЕ МИЛКЕ БАЈИЋ-ПОДЕРЕГИН

У роману Свитање Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнае-
стог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили
интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,
Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био
лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у бу-
дућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време
је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао
отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила
неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком време-
ну, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разила-
зиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака. Тако на питање
свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати,
Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум
ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.
Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека вла-
да ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Милић Ф. ПЕТРОВИЋ – САОБРАЋАЈНЕ ПРИЛИКЕ И ТРГОВИНА У ПЉЕВЉИМА И ОКОЛИНИ 1860 – 1941.

Од стварања двије полуслободне сриске кнежевине у XIX вијеку, Србије
и Црне Горе, ослобођење Рашке области било је приоритет у свим њиховим
национално-ослободилачким плановима. Ослобођење колијевке српске
државности, духовности и традиције било је питање њиховог опстанка. Међутим,
око ове области, шире Старе Србије и Босне и Херцеговине отимале
су се тадашње велике европске силе: Отоманска царевина настојала је да
ове традиционалне српске земље и даље задржи под својом управом; Аустро-Угарска
је преко овог простора планирала и трасира свој добро познати
продор на исток; Русија је подржавајући ослободилачке напоре Србије и
Црне Горе жељела да појача свој утицај и присуство на Балкану.

Салих СЕЛИМОВИЋ – ПОЛИТИКА АУСТРО–УГАРСКЕ ПРЕМА РАШКОЈ ОБЛАСТИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. (СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА)

Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.