Средње Полимље и Потарје, односно жупне долине Лима са притоком Љубовиђом и дио долине Таре, од давнина су привлачиле људе на насељавање. Послије доласка Словена и формирања првих ранофеудалних држава, ова регија имала је значајну улогу, а највећи процват је доживјела у доба Немањића у ХIII вијеку, када су рудник и насеље Брсково доживјели „неслућен економски просперитет‘.

Старо монашко средиште, манастир Света Тројица, древна Врхобрезница у близини Пљеваља, потиче из првих деценија XVI столећа, али имамо назнака да је ово место духовног окупљања постојало много раније. Залагањем игумана Висариона средином XVI века манастир је обновљен и тада се подиже главна црква, а 1592. године уз цркву се дограђује припрата, трошком тројичког монаха Георгија, сина му Ананија, као и спахије Војина који су припадали једној угледној и имућној породици из села Поблаћа близу Пљеваља.

„…Највећа вредност овога краја је човек, сељак. Он је најупорнији и најтврдокорнији у нашем народу. Махнити, свесни, дурновити до највеће динарске плаховитости чувар родне груде. Стваралац језика, носилац предања, беспогодбени стуб национални. Као матица. Снажан, без прегибања, опор и готов да рекне истину отворено, грубо и тврдо, и да иза те речи стоји чак лудо и на своју штету.

Истражујући и изучавајући архивске, музејске и библиотечке фондове за Зборник докумената „Пљевља у документима 1918-1941“, пронашли смо архивска документа, новинске текстове, нека вајарских дјела или репродукције дјела Богомира Аћимовића Далме која сведоче о његовом динамичном животу, значајном стваралаштву и присуству у париским умјетничким круговима између два свјетска рата.

Средње Полимље, Бихор и Пештерска висораван (сада се најчешће назива Сјеничко-пештерска висораван) је простор који данас припада општинама Пријепоље, Бијело Поље, Прибој, Пљевља, Нова Варош, Сјеница и Тутин. Полимље је кичма Старе Рашке, а Пештерска висораван је била резиденцијални део и „прво огњиште у баштини Немањића“.