Пљевља и пљеваљски крај појављују се на старим географским картама релативно касно, тек у другој половини XVI века захваљујући пре свега настојањима италијанских картографа.

Кадгод се размишља или пише о пљеваљском крају у средњем веку, неизбежан је и помен два утврђена града из ове области. Један од њих је град Кукањ, а други важан утврђени град јесте град Раван.

Циљ овог рада јесте да укаже на носиоце урбаног развоја, као и да се истакну разлике, улога и значај појединих носилаца у процесу урбанизације пљеваљског краја. Другим речима, овим радом жели се дати прилог истраживању улоге утврђења (castruma) и трга у урбанизацијском процесу. Територија којом ћемо се бавити у овом раду неће обухватити пљеваљски крај у данашњем значењу тог географског појма.

Од свих категорија насеља у пљеваљском крају најчешће се помињу села, чије се становништво бавило ратарством, повртларством, воћарством и виноградарством. Стога су у састав њихових атара улазила, углавном, властелинства и земљорадничка газдинства.

Проучавање српске породице у дуготрајном раздобљу османске власти у српским земљама није заузело одговарајуће место како у домаћој, тако ни светској историографији. Наиме, тим питањима су се у већој мери, и свакако, на други начин, више бавили социолози него историчари, који су, иако нису могли, а ни били дужни да дају одговоре на нека од значајних историографских питања о овој теми, упутили историчаре у ком правцу треба да се крећу њихова истраживања и размишљања