Мора се признати да не постоје наративни историјски извори у којима би се нашле вести о пљеваљском крају у раном средњем веку. Оскудицу наративних извора као зла коб прати и недостатак докумената, печата па и нумизматичких налаза који би можда помогли расветљавању положаја и значаја пљеваљског краја у овом раздобљу.

У нашој историографији већ дуже вријеме обраћа се пажња Полимљу и шире Горњем Подрињу због значаја караванских путева који су у средњем вијеку преко ове области повезивали централне и источне дијелове Балканског полуострва са средишњим дијелом јадранске обале.

Називи који су остали сачувани у именима разних топонима су својеврсно сведочанство о прошлим временима и људима који су на тим просторима живели. Имена планина, река, насеља, географских крајева, нису подлежна честим променама и неретко чувају успомену на давно прошла времена.

Дубровник је, као трговачки, кредитни и занатски центар, био у позном средњем веку стециште многих странаца, нарочито оних из непосредног дубровачког залеђа. У то време било је веома изражено кретање становништва из Дубровника у српске земље и обратно.

Пљевља и пљеваљски крај појављују се на старим географским картама релативно касно, тек у другој половини XVI века захваљујући пре свега настојањима италијанских картографа.