На важност путописа у нашој науци указао је још пре скоро сто педесет година Јован Ристић, који је сматрао да проучавањем бележака страних путника може да се надокнади мали број извора за истраживање српске прошлости.

Кад велико српско племе (у 14. и 15. столећу) разбише унутрашњи расколи, кад „великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство“, како пјесник ловћенских висова рече и кад се почеше „крвнички гонити“, шта се друго могло и очекивати него да дође до превјеравања и додворавања османлијском освајачу.

Бројни потреси, буне, ратови, политички и верски обрачуни и друштвени сукоби у Османском царству, од почетка 19. века па до коначног одласка из овог дела Европе 1912. године, преламали су се у мањој или већој мери у Пљевљима и околини.

Муслимани су наша реалност и мора се много озбиљније прићи том делу нашег народа и осветлити га историјски, културолошки и социолошки, јер други и недобронамерни већ одавно раде на њиховом отуђењу, односно њиховој денационализацији.

Културно-просвјетни рад српског народа за вријеме дуге турске окупације никада није престајао. Цркве и манастири, чувари вјере, националне свијести и државне традиције били су расадници писмености просвјете и културе