Бјелопољско (даље Бп) четворојеванђеље је рукопис који се чувао у манастиру Никољцу, манастиру код Никољ Пазара, у Бијелом Пољу (према чему смо га и назвали Бп). Настало је крајем 13. – почетком 14. вијека на рашком подручју. Храм Светог Николе био је познати преписивачки центар, нарочито у 16. вијеку. Никољ Пазар је био важна караванска станица.

За тему овог скупа узет је наслов студије Т. Пејатовића Средње Полимље и Потарје (антропогеографска испитивања)2, објављене прије више од стотину година у познатој едицији Насеља српских земаља. У њој налазимо и једно поглавље под називом Приче и тумачења о именима мјеста,

У склопу реализације Пројекта обнове манастира Довоља, започете 1999. године, Завичајни музеј је током љета 2005. године спровео једномјесечна систематска археолошка истраживања манастирских конака, извршио грађевинске радове облагања пода каменог темељног зида звоника и саградио клупе за сједење у склопу самог звоника.

У складу са општим знањима о етничкој прошлости овог дела Балкана, у пљеваљском крају, као и уопште на српској територији, ваља рачунати са три главна топонимијска слоја. Основни слој је свугде онај који је настао у језику чијој територији дато подручје припада, у нашем случају – словенски. У односу на њега издваја се један ранији – „под-слој”, или супстрат, и један познији – „при-слој”, или адстрат.

Тежећи да се прилагодим широком садржају наслова научног скупа – Историјски циклуси развитка пљеваљског краја: чиниоци прогреса и регресије, одржаном 18. и 19. новембра 2002. поводом педесет година Завичајног музеја у Пљевљима, сматрала сам прикладним да данас, на прагу трећег миленијума и новог светског поретка, није некорисно поново сагледати неке цивилизацијске токове који су утицали и на развитак српских земаља, па и пљеваљског краја посебно, осврћући се на поуке Византије.