Гордана ТОМОВИЋ – КРИЧАНИ И КРИЧАК
Кричани и Кричак су два сродна међусобно повезана имена једног одређеног настањеног предела из историјске географије средњег Потарја. Њихова дуга и занимљива историја оставила је скромне трагове у писаним изворима, а далеко богатије у народном предању. Због тога су се њима бавили највише етнолози, док су други истраживачи о Кричанима писали махом узгред, или у радовима посвећеним другим племенским скупинама, у првом реду Дробњацима, и Матаругама.
Ђорђије ЈОКСИМОВИЋ – СКУП СРПСКИХ КНЕЗОВА У ПЉЕВЉИМА 22. ЈАНУАРА 1964. ГОДИНЕ
Крајем седамнаестог века Турска је била на врхунцу војне и политичке моћи. Претеране репресалије бечког двора изазвале су у Мађарској нови устанак који је предводио Текели. Текели је затражио помоћ Турака.
Велики везир Кара Мустафа Ћуприлић 1683. са великом војском од 230.000 људи кренуо је на Беч. Опсада Беча трајала је два месеца.
Др Драгана КУЈОВИЋ – СЕГМЕНТ КУЛТУРНЕ ПРОШЛОСТИ ПЉЕВАЉА: АКТИВНОСТ И ЗНАЧАЈ ТЗВ. ,,ТУРСКИХ ШКОЛА”
Прве школске установе у исламском друштву биле су џамије у којима су учитељи давали упутства која су се углавном односила на Кур’ан и хадис. Ови учитељи били су, заправо, тумачи Кур’ана (qurra’). Џамије су биле и својеврсне библиотеке, мада ће у наредним периодима јавне библиотеке и књижаре све више постајати посебна врста образовних центара у којима су похрањиване, преписиване и продаване књиге.
Мр Жарко ЛЕКОВИЋ – ТАРА – ГРАНИЦА И СПОНА ЦРНЕ ГОРЕ И ПЉЕВАЉСКОГ КРАЈА
Међу најзаосталијим крајевима на Балкану који су најдуже били под туђинском влашћу свакако су Пљеваљски крај и Затарје. Подручје које је више вјекова било под Турцима – са етнички мање или више разнородним и некомпактним становништвом, досељаваним из разних праваца и у разно вријеме, најчешће из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Албаније, са израженим вјерским разликама, са слабим условима за привређивање због неповољног терена, неразвијених рјечних долина,
Салих СЕЛИМОВИЋ – ПОЛИТИКА АУСТРО–УГАРСКЕ ПРЕМА РАШКОЈ ОБЛАСТИ ПОСЛЕ БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА 1878. (СЈЕНИЧКА РЕЗОЛУЦИЈА)
Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.