Пљеваљски крај је давао истакнуте личности у многим облицима људске дјелатности. Дао је велики број вјерски образованих људи (улеме): имама, хатиба, хафиза, муалима, мудериса, кадија, Врховних муфтија, шеријатских судија. Истицали су се знањем, угледом у својој средини, хуманитарним радом, посебно у развоју складних међуљудских односа и разумијевања међу људима, без обзира на било коју припадност. На тај начин доприносили су да се Пљевља са свим својим специфичностима цијене на ширим просторима. Једна од таквих личности с краја XIX и почетка XX вијека, која је уживала велики углед и оставила велики траг, је Сејфо еф. Шеховић, о чијем знању и залагању за науку и образовање, добротворству и дарежљивости, успомену чувају преносећи је на друге још само ријетки поједници који су имали срећу да једног оваквог човјека виде, буду у његовом присуству и од њега уче и примају поуку.

У тексту се износе ставови британске дипломатије према резултатима војних победа балканских савезника у Првом балканском рату, са посебним освртом на територијални статус и политичке прилике у Рашкој области, Полимљу и Потарју у том периоду. Британска дипломатија се није претерано удубљивала у будући територијални статус Рашке области, при чему је следила став Аустрије која на крају није тражила повлачење српских војних јединица из тог подручја, нити њено запоседање.

Оснивање Гимназије у Пљевљима представљало је значајан моменат како у просвјетном и културном, тако и у политичком и економском животу пљеваљског краја. У овом раду, оснивање Гимназије биће проблематизовано у свијетлу сложених геополитичких околности које су пратиле прве године рада Гимназије.

Природно кретање становништва детерминишу две групе чинилаца. Прву групу чине: рађање (наталитет), смртност (морталитет) и природни прираштај. Другу групу чине: плодност (фертилитет) и живост (виталитет). У раду ће бити посвећена пажња само првој групи чинилаца природног кретања и просторном кретању становништва у пљеваљском крају. После Другог светског рата у пљеваљском крају је изражена тенденција опадања свих елемената, што је проузроковало старење демографске масе и пражњење сеоских насеља. Природни прираштај у свим деловима овог краја је испод прага генерацијског (биолошког) обнављања становништва.

Почетком 20. века стање у Рашкој области или некадашњем. Новопазарском санџаку било је обележено сваковрсним насиљем, пљачкама, уценама и убиствима најугледнијих људи. Турска власт није имала ни снаге ни жеље да то стање свеопште анархије савлада и обезбеди имовинску, правну и животну сигурност свим својим грађанима, а посебно оним најугроженијим, тј. Србима хришћанима. Ни после извођења младотурске револуције (хуријет) 1908. године, и поред почетног задовољства и надања, стање се није битно променило. Напротив, отпочео је процес османизације и изигравања прокламованих права и слобода за нетурске народе. То стање ће довести до тога да ће се велики број српских сељака одметати у шуме и организовати комитске групе и чете. Те групе и чете ће одиграти значајну улогу у заштити српског хришћанског становништва од муслиманских зликоваца и одметника, а први ће ступити у борбу за ослобођење у октобру 1912. године.