Од стварања двије полуслободне сриске кнежевине у XIX вијеку, Србије
и Црне Горе, ослобођење Рашке области било је приоритет у свим њиховим
национално-ослободилачким плановима. Ослобођење колијевке српске
државности, духовности и традиције било је питање њиховог опстанка. Међутим,
око ове области, шире Старе Србије и Босне и Херцеговине отимале
су се тадашње велике европске силе: Отоманска царевина настојала је да
ове традиционалне српске земље и даље задржи под својом управом; Аустро-Угарска
је преко овог простора планирала и трасира свој добро познати
продор на исток; Русија је подржавајући ослободилачке напоре Србије и
Црне Горе жељела да појача свој утицај и присуство на Балкану.

Међу најзаосталијим крајевима на Балкану који су најдуже били под туђинском влашћу свакако су Пљеваљски крај и Затарје. Подручје које је више вјекова било под Турцима – са етнички мање или више разнородним и некомпактним становништвом, досељаваним из разних праваца и у разно вријеме, најчешће из Херцеговине, Црне Горе, Босне и Албаније, са израженим вјерским разликама, са слабим условима за привређивање због неповољног терена, неразвијених рјечних долина,

Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину по одлуци Берлинског конгреса 1878. године, тачка XXV уговора. То је била одлука тзв. концерна европских сила. Тако је К. und К. Монархија у име тадашње међународне заједнице (Рајхшатски договор са Русијом из 1876. године и снажна подршка Немачке и Велике Британије) успела да спречи нужно и нормално, историјски потпуно оправдано уједињење српских историјских и етничких земаља које су поново остале изван граница Србије и Црне Горе.

Конституисањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца децембра
1918. остварен је нови државни оквир југословенских народа, који су у
претходном периоду развоја остварили различите степене државно-правног
организовања. За разлику од Срба, који су стварање заједничке државе
у већем дијелу дочекали организовани у двије сопствене националне државе
– Србију и Црну Гору, Хрвати и Словенци су изашли из састава
аустроугарске монархије с изразитом тенденцијом њихових политичких
елита да тек створену државу примјере потребама сопственог и пуног
националног организовања. Различите позиције Срба, Хрвата и Словенаца
остварене у претходној етапи историјског развоја имале су за посљедицу и
велики раскорак у дефинисању њихових потреба и циљева у новој држави.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у процесу чвршћег повезивања
свог државног ткива, од самог почетка је носила тенденцију постепеног
стапања обједињених народа у један национални организам, састављен од
три племена (један троплемени народ). Међутим, због разлика у историјском
насљеђу и различито дефинисаних националних интереса, према
новој државној заједници различито су се односили народи који су ушли у
њен састав. С једне стране она је доживљавана као „запрека” на путу прије
свега хрватском националном пробоју. Истовремено, после вишевјековне
политичке раздробљености и посртаја узрокованих доминацијом два
велика царства – Аустро-Угарске и Турске српски народ се нашао обједињен
у једној држави, која је за њега представљала реализацију култног
завјета о ослобођењу и уједињењу.2 Завјет ослобођења и уједињења