У вези са темом овог саопштења неопходно је да на самом почетку скренемо пажњу на двије ствари. Прво: документ споменут у наслову овога рада, датиран са 14. јуном 1910. г. тиче се Пљеваљског пашалука, што значи да се односи не само на пљеваљски крај већ и на друге општине са овог подручја. И друго. И поред своје вјерско-националне мотивације и садржинске усмјерености на питања црквеног живота, које никако не желимо потцијенити, он је имао и специфичну политичку позадину.

Питање војних губитака пљеваљског краја у току Првог свјетског рата свакако представља једну од значајнијих тема његове новије војне и укупно друштвене историје.

У рату 1912-1913. заједничком акцијом српске и црногорске војске
ослобођен је простор Новопазарског санџака (односно Рашке и Старе
Србије), који је као енклава турске државне територије током читавог XIX
вијека раздвајао Србију и Црну Гору. Тиме је остварен један од главних
задатака националнополитичких програма двије земље који су послије
стицања независности и у Београду и на Цетињу формулисани у виду
захтјева за територијалним проширењем, односно ослобођењем сусједног
српског народа.1 Остваривањем тог циља, тј. припајањем Србији и Црној
Гори ових области двије земље су добиле заједничку границу, а отворене су
и перспективе њиховог коначног уједињења. То је био крупан и свакако
један од најзначајнијих догађаја за даљу историјску судбину српског народа.
На почетку ослободилачког рата балканских држава против Османског
царства, према утврђеном ратном плану, црногорска војска је
требало да води операције у два правца: према сјеверној Албанији и према