У свом продору на североисток балканског полуострва Османлије су
у периоду 1465-1470. године од херцега Стефана и његових синова
одузимале земље и градове, које су све ушле у састав једног вилајета, а који
је најпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470. године од освојене
територије у Херцеговини основан је посебан херцеговачки санџак,
односно вилајет, како се наводи у изворима османске провенијенције.1
Све до 1572. године седиште овог санџака налазило се у Фочи, када је
премештено у Пљевља, где је остало до 1833. године, што указује на велики
значај Пљеваља као трговачког и административног центра током
дуготрајне владавине Османлија на овом подручју.2
Како су Османлије у свим новоосвојеним областима одмах уводиле
тимарски систем, који је био основ за функционисање државе, и новоосвојене
области у Херцеговини су у периоду од 1465. до 1468. године биле
издељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељени припадницима
војног слоја – аскера. За српски народ у читавој Херцеговини, на широком
простору од дубровачке границе до Горње Неретве, Устиколине, Пљеваља
и Лима, започео је нови начин живота, регулисан по нормама
централизоване војничке државе, какво је било Османско царство у другој
половини XV века. Нови владари на Балкану донели су са собом и нови
управно-административни и војни поредак, што је свакако проузроковало
и промене у дотадашњој организацији феудалног уређења, тј. односа на
земљи. Турци су дошли у наше крајеве с намером да ту дуго господаре и
читав систем управе почивао је на тој основној максими – што лакше и што
дуже владати освојеним подручјима. Османски феудализам се разликовао