На путописе, као важан историјски извор, пажњу је скренуо још Јован Ристић, половином XIX века. Он је том приликом истакао да путописци, упркос честој површности, доносе вести којих нема у другим врстама извора. Том приликом Ј. Ристић је начинио и први попис тада познатих путописа. Поред свих слабости путописа као историјског извора (површност, лични став и импресија путописца, непознавање језика и простора) они ипак представљају значајан извор за историју, историјску географију, етнологију. Путописци представљају присутне и непосредне сведоке догаћаја и без њиховог прожимања са архивским документима и другом изворном грађом нема историјске истине. Ипак, и поред свог значаја, путописи још увек нису искоришћени у потпуности у нашој историографији.

На важност путописа у нашој науци указао је још пре скоро сто педесет година Јован Ристић, који је сматрао да проучавањем бележака страних путника може да се надокнади мали број извора за истраживање српске прошлости.